Borba za mesopotamske reke

Kineski megaplan skretanja Jangcea kako bi se ublažile nestašice na severu samo je jedan od znakova rastuće krize s vodom u mnogim delovima sveta. Eksperti upozoravaju da će, uz rast globalne populacije i zagrevanje planete, nestašice vode stvarati ozbiljne probleme, uzrokovati masovne pokrete stanovništva, čak i oružane sukobe.

Među najugroženijim regionima je Bliski istok. Pre dve decenije na madridskoj konferenciji govorilo se da bi voda mogla da bude prirodni stimulus miru. Kakva god bila politička klima, ljudi regiona moraju da piju vodu i navodnjavaju useve. Tadašnji lideri Izraela, Jordana i Palestinaca – Ehud Barak, kralj Abdulah Drugi i Jaser Arafat – uveravali su da će se sporazumeti.

Od dogovora ništa. Voda je uticala na to da se prekinu pregovori Izraela i Sirije oko Golanske visoravni, pošto Izrael odbija da odustane od kontrole izvora reke Jordan na okupiranoj teritoriji. Isto pitanje je eksplozivno i u odnosima Izraela i Palestinaca.

CIA je pre tri decenije upozoravala da postoji najmanje deset mesta u svetu gde rat može da izbije zbog nestašice vode. Većina je na Bliskom istoku. „Vodnih ratova” nije bilo, ali situacija postaje sve opasnija u regionu u kojem živi oko pet odsto svetskog stanovništva, a raspolaže samo s jednim procentom dostupnih resursa vode.

Američka obaveštajna zajednica upozoravala je i 2012. da bi pitanje raspodele vode moglo da destabilizuje mnoge zemlje severa Afrike, Bliskog istoka i juga Azije. Pravih ratova od tada nije bilo, ali voda se i danas koristi kao oruđe političkih i ekonomskih obračuna između suseda koji nisu u dobrim odnosima.

Mnoge zemlje zavise od reka koje protiču kroz razne države regiona, što zna da stvori visoke tenzije kad nema dogovora o raspodeli. Poslednjih godina, otkako je Etiopija izgradila veliku branu na Nilu, tenzija između Kaira i Adis Abebe je na ivici rata.

Problemi oko vode kroz istoriju su se obično rešavali dogovorima, ali države u gornjem toku reka sve češće gradnjom brana slabe zemlje u njihovom donjem toku. To je slučaj s rekama Tigar i Eufrat.

Turski Veliki anadolijski projekat (GAP) već godinama izaziva nesigurnost nizvodno od sistema Eufrat–Tigar. Dve najveće reke Bliskog istoka dotiču iz Anadolije i teku mesopotamijskom pustinjom Sirije i Iraka da bi se spojile u iračkom mestu Kurna i formirale Šat el Arab, koji nastavlja do Zaliva.

Turski doprinos Eufratu iznosi 90 procenata, sirijski je ostatak. U slučaju Tigra, Turska toku daje 40 procenata vode, Irak 41, a Iran devet. U prvoj polovini prošlog veka vode je bilo u izobilju u odnosu na nacionalne potrebe. Države basena mahom su se fokusirale na limitiranu potrošnju za domaće potrebe.

Rastuće ambicije razvoja su od šezdesetih godina 20. veka pojačale nadmetanje jer su zemlje krenule pojedinačno u velike hidroinvesticije, koje su zakomplikovale političke odnose. Turska je započela gradnju projekta GAP s 22 brane, kako bi korišćenjem četvrtine voda Tigra i Eufrata poboljšala navodnjavanje jugoistočne Anadolije.

Projekat je zapretio vodnoj bezbednosti Sirije i Iraka i uprkos povremenoj saradnji nije omogućio stvaranje održivih mehanizama raspodele vodotokova. Turska je brane koristila da bi izvukla ustupke Damaska i Bagdada oko kurdskog pitanja. Kad je Sadam Husein 1990. izvršio invaziju Kuvajta, Turska je odmah obustavila sve isporuke vode Iraku.

Izmenjene političke okolnosti dovele su kasnije do obnavljanja saradnje. Turska je sa Sirijom i Irakom potpisala bilateralne Memorandume o razumevanju o upravljanju vodama dve velike reke, a Ankara i Damask su se 2009. čak dogovorili da zajednički grade branu. Tradicionalno nepoverenje prema Turskoj, kolonijalnoj sili u vremenima Osmanske imperije, učinilo je ipak da parlamenti Sirije i Iraka odbiju da ratifikuju memorandume.

Izbijanje građanskog rata u Siriji blokiralo je sve mehanizme podele voda Tigra i Eufrata. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan stavio se na čelo koalicije koja i danas zahteva da sirijski predsednik Bašar el Asad siđe sa vlasti.

Iako projekat GAP nije kompletiran, dotok vode Siriji i Iraku već je smanjen za 40 procenata, a tokom jula i avgusta – kad je voda najpotrebnija – svodi se na minimum. Velike nestašice vode već su dovele do masovnih protesta po Iraku.

Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) upozorila je da 50.000 sirijskih domaćinstava rizikuje da izgubi sve prihode zbog kritično niskih nivoa Eufrata. Kurdski lideri sa severoistoka Sirije otvoreno optužuju Ankaru da vode Eufrata koristi kao oružje u borbi protiv kurdskog stanovništva.

Džihadisti Islamske države koristili su 2015–2016. brane kao instrument ratovanja i ucena. Kada je Isis poražen, turske trupe ušle su u Siriju pod objašnjenjem da štite tampon zonu prema sirijskim Kurdima. Tako je i južniji deo Eufrata sada pod njihovom kontrolom.

Sem Turske, i Iran je započeo da koristi vodne resurse. Iako su posledice po basen dve reke minimalne, Irak se oseća ugroženim jer 90 procenata njegovog snabdevanja vodom zavisi od Tigra i Eufrata. Kao i Egipta od Nila.

Kriza s vodom nesumnjivo predstavlja ozbiljan izazov za obnovu stabilnosti Iraka i Sirije, ali već duže od decenije Turska ne pokazuje interesovanje da pregovara o fer uslovima raspodele voda Tigra i Eufrata i koristi svoju geopoziciju da kontrolom gornjih tokova ucenjuje dve zemlje nizvodno. Turska je još 1997. bila među samo tri zemlje koje su u UN glasale protiv međunarodne konvencije o korišćenju međunarodnih vodnih resursa.

Neizvesnost oko vode još nije izazvala ratove, ali je uticala na građanske ratove u regionu. Ozbiljna suša učinila je da konflikt u Siriji izgleda teže nego pre jedne decenije. Irak i Sirija morali bi da dobiju fer udeo u raspodeli voda koje su davno doprinele rastu mesopotamske civilizacije, a njihov nedostatak danas donosi sušu i glad. Možda i zato eksperti ne beže od zastrašujućih maltuzijanskih predviđanja.