Granice su neprijatelji, morate ih preskakati

Ona je jedna od retkih pravih aristokratkinja koje su se ikada pojavile na velikom filmskom platnu. Ketrin Matilda Svinton – Tilda Svinton (61), likom i delom nesvakidašnja glumačka pojava, rođena je u jednoj od najstarijih škotskih aristokratskih porodica.

 Ponosna na svoju Škotsku u kojoj živi, voljna da glasa za njeno otcepljenje, ova pozorišna i filmska glumica sa diplomom sociologije, političkih nauka i književnosti (tokom studija čak se bila priključila Komunističkoj partiji), za 30 godina intenzivne karijere ostvarila je već 94 uloge, osvojila je mnoge nagrade, pa i „Oskar” za ulogu u filmu „Majkl Klejton”, a prošle godine i venecijanskog „Zlatnog lava” za karijeru. Snimala je svugde, od Holivuda do Tajlanda – sa Džermanom, Džarmušom, Andersenom, Klunijem, Bong Džun Hoom, Mišidom, Deriksonom, Gvadanjinom, Almodovarom, Aptidom, Adamsonom, Terijem Gilijamom, Dejvidom Finčerom, a nedavno i sa svojim dugogodišnjim prijateljem – tajlandskim rediteljem Apičatpongom Virasetakulom, u čijem filmu „Memorija” tumači glavni lik, a film potpisuje i kao producent.

 Prirodna, opuštena, pristupačna, Tilda Svinton u kanskom razgovoru za „Politiku” kaže da je srećna što ima tri velike ljubavi u svom životu – svoje sinove blizance, svoj škotski seoski dom i film...

Uvek rado ponavljate da ne volite da za vas kažu da ste glumica?

Ne volim tu etiketu – glumica. Prikladniji opis onog što ja radim je – kolega. Dakle neko ko se uklapa u kolektiv, u dvorište, u taj vrtić u koji ljudi dolaze da uče. Uostalom, vi znate da ja nisam školovana glumica, ja sam diplomirala sociologiju, političke nauke i književnost i da nije bilo mog prijatelja i mentora, pokojnog britanskog reditelja Dereka Džarmana sa kojim sam na njegovo insistiranje sarađivala u nekoliko filmova, uključujući i njegov „Karavađo”, nastavila bih da pišem priče, možda bih negde predavala ili radila nešto drugo. Da me nije uvukao u neku vrstu njegove filmske labaratorije u kojoj me je poput pokusnog kunića iskušavao i testirao, nikada se ovim poslom ne bih bavila iako sam još tokom školovanja igrala u pozorišnim predstavama.

Pišete ali ste već 30 godina i glumica, osvojili ste i „Oskar”?

Pišem kad god sam u svom domu u Škotskoj i to pisanje sve češće vezujem za glumu. Reči koje izviru iz moje unutrašnjosti često mi pomognu da izrazim sebe snažnije i bolje i u glumačkom poslu. Sebe smatram radnikom na filmu koji deli odgovornost sa ostalim autorima. Ne smatram da sam telom i likom tu, u filmu, samo da bih doprinela naraciji već i da svojim prisustvom i činjenjem sinhronizujem sve što doprinosi onome što je u kadru. U neku ruku ja sam i reditelj same sebe.

Bili ste i reditelj nekoliko dokumentarnih filmova?

Jesam, ali sam češće tu kao pisac. Već duže pišem scenario za jedan projekat, jedan deo u meni pokušava da me ohrabri da to uradim sama, ali još ne planiram da se bavim i režijom. Bar ne na nekom širem planu i u igranom filmu.

Bavite se zato i produkcijom, pomogli ste i Virasetakulovoj „Memoriji” ne samo kao glumica sa aktivnim učešćem u nastajanju priče već i kao producent?

Apičatpong i ja smo se sreli još 2004. godine, baš u Kanu, kada sam videla njegov film „Tropska bolest”. Postali smo veliki prijatelji, osnovali zajedno i izgurali jedno izdanje „Festivala na steni” na Tajlandu i počeli da maštamo, ali i da radimo na razvijanju ideje o filmu „Memorija”. O mom liku nazvanom Džesika, liku žene koja uzgaja orhideje i počinje da čuje misteriozne zvukove tokom posete svojoj bolesnoj sestri i zetu u Bogoti. Volim da pripremam i radim stvari sa ljudima kojima zaista verujem, a Apičatpongu beskrajno verujem. Znate zašto? Zato što i on i ja delimo jedan zajednički element – razgovor koji je stalno u toku. Često kažem da su sami filmovi poput lišća koje otpada sa drveta, a drvo je razgovor. Upravo iz svega toga se rodila „Memorija” i radije bih rekla da nisam producent već da sam se samo priključila porodici koju volim.

Vi sa takvom nekom prirodnom ležernošću održavate svoju ozbiljnu posvećenost umetnosti?

Uvek sam ovakva kakva jesam, i spremna sam da dam šta treba. Jesam osoba od umetnosti, to sam bila i ostala još od najranijih školskih dana. Tokom snimanja filmova i same „Memorije” uživala sam i u tome da pregledam rolne filma, da kuvam supe za ekipu, da plešem na malim zabavama koje smo sami za sebe priređivali bodreći se za nastavak snimanja. Mislim da je sve to isto veoma važno, jer tako treba da rade članovi filmske porodice. Dok radimo mi i jesmo jedna porodica sa najčvršćim mogućim vezama. Barem ja tako doživljavam rad na filmu. Uživanje u svakom zajedničkom iskustvu u radu.

U toliko ste se različitih filmova glumački ostvarili, sa toliko i žanrovski različitih reditelja sarađivali. Filmska planeta za vas nema granica?

Ne volim granice. Nikakve. Ni rodne ni žanrovske. Granice su neprijatelji i morate ih preskočiti kao da preskačete ogradu. Duboko u sebi znam i osećam da kada pokušavate da budete kreativni morate da uklonite, da preskočite granice i nađete se negde gde vam nije dozvoljeno. Gotovo da osećam obavezu da posećujem takva mesta.

U Kanu ste se dva puta pojavili na crvenom tepihu, osim sa „Memorijom” još i sa ekipom filma „Francuska depeša” Vesa Andersona. Već četvrta saradnja sa Vesom?

Biće i peta, Anderson želi da snimi novi film delom u Španiji. Trebalo bi da počnemo u septembru, ali vam ništa više ne smem reći. Ves i ja se odlično razumemo. Ljude koje on poziva za saradnju u svojim filmovima su tako spektakularni i naš zajednički rad izgleda uvek kao da se ludo zabavljamo. I zabavljamo se dok snimamo, jer uživamo u tim „uvrnutim” Vesovim pričama. Posle „Kraljevstva izlazećeg meseca”, „Grand Budapest hotela” i „Ostrva pasa”, evo me sada i u „Francuskoj depeši”, tom Andersenovom ljubavnom pismu američkom internacionalizmu i novinarstvu. U toj njegovoj priči o redakciji izmišljenog američkog časopisa koji izlazi u Parizu, meni je namenio ulogu likovne kritičarke Dž. K. L. Berensen.

Negde ste izjavili i da ste filmski „štreber”?

I jesam. Zaista sam posvećena filmu i srećna sam što se oni i dalje snimaju za veliko platno, što nisu napravljeni za televiziju.

Dugo niste radili za televiziju. Niste za gledanje filmova na malim ekranima?

Nisam pobornik toga. Važno je održati film jer filmovi traju večno. Pozorišta su u krizi, filmski studiji sve češće snimaju skraćene verzije filmova za prikazivanje na televiziji i internetu i ljudi polako počinju da zaboravljaju kako izgleda pravi film. Ekrani postaju sve manji i manji i onda – nestajete zauvek. To se ne sme dogoditi.

I pandemija je mnogo toga zaustavila, gotovo uništila?

Svi smo trenutno u nekoj vrsti frustracije jer vidimo da se sve menja. Sve je manje mogućnosti da se filmovi gledaju u bioskopima gde im je i mesto i problemi filma se gomilaju. Zato su veoma važni festivali, naročito Kan, kao mesta u kojima film može da ima svoje sigurno i bezbedno stanište. Zaista sam posvećena velikom ekranu, i vredi se za njega boriti...