Nema mira u Arcahu

Jermenski premijer Nikol Pašinjan obratio se prošle sedmice Moskvi sa zahtevom da na liniju sukoba njegove zemlje sa susednim Azerbejdžanom pošalje dodatni kontingent vojske kako bi se osujetili pokušaji pripadnika azerbejdžanskih oružanih snaga da prodru na jermensku teritoriju. Rusija je, u skladu sa svojim obavezama iz članstva u Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), to i učinila. Nove trupe stacionirane su u provinciji Tavuš, na severu zemlje, u neposrednoj blizini najugroženijih jermenskih sela.

„Jermenija i od ostalih članica međunarodne zajednice očekuje što konkretnije predloge za konačno rešenje višedecenijskog nesporazuma sa susednim Azerbejdžanom”, istakao je jermenski premijer. Pregovori o budućnosti žitelja ovog dela Kavkaza mogu da se vode na svim nivoima i svaki zajednički postignut dogovor biće dobrodošao, naglasio je Pašinjan.

„Mandat koji smo dobili od građana da krenemo novim, mirnim putem u razvoju Jermenije, Nagorno-Karabaha i drugih regiona za vladu znači posebnu odgovornost. U nameri da razrešimo sva goruća pitanja moramo biti maksimalno fleksibilni. Moramo da iznađemo rešenja koja od nas iziskuju sadašnje okolnosti”, zaključio je.

S druge strane, jermenski ministar odbrane Arsak Karapetjan kao da ne deli optimizam premijera. On ne odbacuje ni mogućnost da će pojedina demarkaciona pitanja s Azerbejdžanom morati da se rešavaju upotrebom sile. Tokom nedavnog razgovora sa Stanislavom Zasom, generalnim sekretarom ODKB, Karapetjan je napomenuo da njegova zemlja zadržava pravo da vojno brani sopstvenu teritoriju u slučaju provokacija sa strane protivnika: „Zalažemo se za mir, ali nećemo trpeti pritiske na našim granicama. Ukoliko problem ne bude razrešen mirnim metodima, bićemo prisiljeni na upotrebu sile”.

Podsetimo, Nagorno-Karabah je deo Azerbejdžana s većinskim jermenskim stanovništvom i pod jermenskom vojnom kontrolom. Sukobi dve zemlje oko pomenute teritorije traju, s manjim ili većim intenzitetom, bezmalo sto godina. Tačnije, od trenutka kad su sovjetske vlasti odlučile da spornu oblast administrativno pripoje tadašnjoj Azerbejdžanskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici.

Mir je, zahvaljujući ulozi centralnih vlasti u Moskvi, koliko-toliko kontrolisan. Ipak, u februaru 1988. izbio je veliki oružani sukob između Azerbejdžana i Jermena iz Nagorno-Karabaha, kojima su se pridružile i zvanične oružane snage Jermenije. Rat je potrajao čak do maja 1994, dakle i nakon raspada SSSR-a, što je za rezultat imalo raseljavanje 230.000 Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha. U novostvorenoj oblasti održan je i referendum o stvaranju posebne republike – Arcaha. Ova država, međutim, nikad nije međunarodno priznata.

Nedavni sukob, vođen od 27. septembra do 10. novembra 2020, mnogi su stoga nazvali Drugim ratom za Nagorno-Karabah. O ozbiljnosti okršaja najbolje svedoči broj izginulih vojnika s obe strane. Zvanično, Jermenija je izgubila 2.425 pripadnika oružanih snaga, dok je broj poginulih s azerbejdžanske strane (nezvanično) 2.783 čoveka pod oružjem. Sadašnji mir utanačen je pod pokroviteljstvom Moskve.

Ono što je specifično za prošlogodišnje događaje je i činjenica da su u njih bile upletene Rusija i Turska, kao i grupe plaćenika iz Sirije. Nema sumnje da dve sile imaju svoje interese u ovom delu sveta. U vreme najžešćih borbi prošle godine svetski mediji su bili preplavljeni pričama o tome kakve ko ekonomske, pa i vojne koristi može da izvuče na ovim prostorima.

Pomenimo i da je sukob u Nagorno-Karabahu u jednom trenutku utihnuo zahvaljujući angažovanju SAD. Kako je saopšteno 26. oktobra, dve strane su uz posredovanje američkih zvaničnika dogovorile tzv. humanitarni prekid vatre. Vest je obišla svet, a pozdravljena je i u Vašingtonu. Ipak, jedva koji minut nakon postizanja dogovora sukobi su nastavljeni jednakom žestinom kao i pre toga. Azerbejdžan je optužio jermenske snage za bombardovanje gradića Terter i okolnih sela, dok je jermenski ministar odbrane odgovorio da su gađani isključivo vojni ciljevi.

Ali vratimo se apelu Pašinjana. Objektivno, ruske trupe su na granici tek u funkciji održavanja mira. Sve ostalo je na zvaničnicima dve zaraćene zemlje. A tu, za sada, baš i nema mnogo spremnosti za pravo „spuštanje lopte”. Pitanje Nagorno-Karabaha je jedno od onih koja odlučuju o sudbini ne samo žitelja ove oblasti, već i onih struktura u sukobljenim državama koje u svojim rukama drže sudbinu svih upletenih u decenijsko nerazumevanje dve zemlje.

A to baš ne „miriše” na skori prestanak neprijateljstava.