Srpski svet i srpski rod

U „Politikinoj” Temi nedelje, 8. avgusta, pročitao sam četiri izuzetna teksta o sintagmi „Srpski svet”. Autor prvog, prof. dr Dragan Stanić smatra da je ova sintagma mera životnog zajedništva, identitetske samosvesti, političkog jedinstva, privrednog napretka, kulturnog stvaralaštva i duhovne snage, koja okuplja Srbe oko zajedničkih ideja, istog jezika, književnog kanona, umetničkih vrednosti, kulturnih kodova, naučnih saznanja, obrazovnih ciljeva, sportskih uspeha i neuspeha, medijskih tokova i tokova kapitala, čime u globalnoj svetskoj zajednici dobijaju respektabilno mesto. Autor drugog, prof. dr Darko Tanasković smatra da ova sintagma ukazuje na sveukupnost jezičkog, kulturnog, tradicijskog i mentalnog, a ne prevashodno teritorijalnog prostora u kojem Srbi žive i koji živi u njima, tako da kulturno, identitetsko i narodno određenje ne bi trebalo nikog da zabrinjava. Autor trećeg, protojerej-stavrofor dr Miloš M. Vesin kaže da premošćavanje okeana ne zavisi ni od brodova ni od aviona, već od duhovne energije, dinamike i lepote Studenice, Žiče, Pećaršije, Dečana, Ravanice, Krušedola, Krke, Gomira i ostalih srpskih svetionika izlitih po beskrajnim bulevarima i predgrađima Čikaga, Njujorka, Los Anđelesa, Toronta i Vankuvera. Autor četvrtog, prof. dr Milivoje Pavlović smatra da se sintagma „Srpski svet” ne odnosi na teritorije i granice, nego na vrednosti kojima se prepoznaje identitet i afirmišu duhovne vrednosti srpskog naroda u svim vremenima i okolnostima, kao što su epska poezija, mitovi i predanja, umetnička i naučna dostignuća, solidarnost, sabornost i dijaspornost, a sve je to daleko od banalne dnevne politike.

Pošto baš ovako i sam razumem sintagmu „Srpski svet”, podržavam stavove i argumente ovih autora. Ali me i zabrinjava žestoko osporavanje nesrba koji se njenom upotrebom osećaju ugroženo i Srba opterećenih otrovnom političkom semantikom, koji njenu upotrebu smatraju nepristojnom i retrogradnom, na šta upozorava i prof. Tanasković. Zato sam se obradovao kad je u moju misao ušla reč – rod, jer sintagmi „Srpski rod” ni zlobni nesrbi ni zlobni Srbi ne mogu zameriti ono što zameraju sintagmi „Srpski svet”.

Kako se reč „svet” može odnositi i na ljude i na teritorije od čitave planete, preko kontinenata i regiona, do pojedinih država, kakve su sada bivše jugoslovenske republike, zlobnici ovu okolnost obilato koriste u neprincipijelnoj kritici sintagme „Srpski svet”.

Reč „rod” im tu priliku ne pruža, jer se odnosi samo na ljude koje povezuju jezik, istorija, vera, kultura i tradicija u duhovnoj sabornosti, sveukupnosti i solidarnosti. Zato se ta reč našla i u srpskom rečniku i u srpskoj himni. U rečniku su se od nje našle i reči: roditi, rođak, rođeni brat, rođeni jezik, rod rođeni, kao nešto što je najbliže, najdraže i najmilije. U himni je stih: „Bože, spasi, Bože, hrani, srpske zemlje, srpski rod”. A ima je i u reči – narod.

Sa sintagmom „Srpski rod” umesto „Srpski svet” Srbima će svakako biti lakše da budu ono što jesu, na šta ih je ohrabrivao i patrijarh Porfirije govoreći: „Ne bojte se da budete ono što jeste”.

Zoran Ivošević,
bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji