Gde je nestala ljudskost

U ponedeljak, 9. avgusta, otišla sam u Dom zdravlja na Novom Beogradu, u Ulici Goce Delčeva (kod starog Merkatora) kako bih od lekara opšte prakse za supruga uzela uput za laboratoriju. Suprug mi je nepokretan, zbog čega je neophodno da mu se krv izvadi kod kuće.

Na šalteru laboratorije pokušala sam da zamolim medicinsku sestru da me sasluša, ali ona nije obraćala pažnju na moje prisustvo. Kada je konačno obratila pažnju na mene objasnila sam joj da mi je suprug nepokretan, a da sam ja polomila kičmeni pršljen i zamolila sam je da mi supruga upiše u knjigu kako bi ekipa Doma zdravlja dobila nalog da dođe u kućnu posetu i izvadi mu krv. Rekla sam da sam došla taksijem, a mogla je da vidi da zbog svog stanja nosim mider. Uprkos tome, odgovorila mi je da su sada zauzeti, da rade i da dođem kasnije jer se po propisu nalozi za izlazak na teren upisuju posle 11 sati. Kada sam razgovarala s njom bilo je 7.30.

Poštujem svačiji rad, trud i obaveze, svesna sam i da su gužve, ali ne mogu da razumem da neko i pored svega toga vrati sa šaltera osobu s povređenom kičmom, koja jedva hoda, penzionerku kojoj nije lako da iz skromnog budžeta odvoji novac za taksi, a uz to je ostavila nepokretnog člana porodice samog kod kuće.

Propise treba poštovati, i kamo sreće da ih uvek poštujemo. Ali mi je teško da razumem da zataji ljudskost, da se sa šaltera vrati težak pacijent – a ja to jesam – i da mu se kaže da dođe ponovo, i to kad temperatura napolju dostiže skoro 40 stepeni, samo da bi zakazao pregled.

Svuda bi ljudi trebalo da pokazuju čovečnost, a posebno u zdravstvu, jer je teško kad si bolestan, a još teže kad, uz to, nema ni pomoći niti lepe reči koja bi tu situaciju mogla bar malo da olakša. To i sama osećam već 11 meseci, od kada mi je muž nepokretan i veoma bolestan.

Nadam se da će bar neko kad pročita moje pismo malo razmisliti, da ćemo početi prema ljudima da se ponašamo onako kako bismo želeli da se drugi ponašaju prema nama. Pitam se kako bi se medicinska sestra osećala da je ona bila na mom mestu.

Da li ćemo biti bolji, s više razumevanja i srca? Kad se hoće, sve se može.

Radmila Sretenović,
Novi Beograd