Ni talibani nisu što su nekad bili

Preti li nova velika izbeglička kriza, koliki su i kakvi bezbednosni izazovi – često su postavljana pitanja nakon što su se talibani posle dve decenije spektakularno vratili na vlast u Avganistanu.

Neće biti migrantske krize koja bi po svojim amplitudama bila i blizu onome što se po Evropi događalo 2015. Rat u Iraku i Siriji i nezapamćeno surovi obračuni džihadista Isisa sa svima koji se nisu ponašali u skladu s njihovim rigidnim interpretacijama islama pokrenuli su u bekstvo lavinu od stotina hiljada ljudi – od manjina Jazida i hrišćana, preko šiita, do sunita koji nisu bili spremni da plaćaju „zaštitu” komandantima Islamske države.

U Avganistanu, zemlji od 39 miliona stanovnika, toga po svemu sudeći nema. Kandidate za migrante čini maksimum od oko 90.000 lokalaca koji su ovako ili onako sarađivali s koalicionim trupama i strahuju od odmazde talibana. Ukoliko Zapad, pre svega Amerikanci, održe obećanje i svojim avganistanskim saveznicima obezbede izlazne vize, onda je to broj kojim se meri budući migrantski pokret.

Talibani su, istovremeno, proglasili opštu amnestiju za službenike državne i javne uprave i saopštili da neće primenjivati surove odredbe šerijatskih zakona. Najavili su da će, suprotno vremenima kad su bili na vlasti 1996–2001, omogućiti zapošljavanje žena i školovanje devojčica. Sve to nesumnjivo će znatno umanjiti iseljenički pritisak.

U duboko islamskoj, tradicionalnoj i patrijarhalnoj zemlji to znači da će se ogroman deo stanovništva lako uklopiti u život pod talibanskom vlašću. Kandidata za migraciju neće biti mnogo više nego do sada.

To što su se Albanija, Kosovo i Severna Makedonija odazvali pozivu da prime određen broj avganistanskih izbeglica manje je najava novog migracionog pritiska na zapadni Balkan, a više dobar marketinški potez tri vlade.

Što se bezbednosnih pretnji tiče, situacija je složenija. Kad su pre dve decenije SAD i NATO izvršili invaziju, bio je to odgovor na terorističke napade na Ameriku 11. septembra iza kojih je stajala Al Kaida, kojoj su talibani davali utočište.

Ta saradnja godinama nije prekidana, a Al Kaidi su se posle poraza u Iraku i Siriji pridružili i mnogi džihadisti Islamske države. Svi oni danas slave poraz Amerikanaca, koji predstavlja ozbiljan propagandni poen za islamski terorizam širom sveta.

Talibani su februara 2020. s administracijom Donalda Trampa potpisali sporazum po kojem je grupa prihvatila da „ne dopusti nikom od svojih članova, drugim pojedincima i grupama, uključujući Al Kaidu, da avganistansku teritoriju koriste za pretnju bezbednosti Sjedinjenih Država i njihovih saveznika”.

Mnogi su i tada sumnjali da će talibani ostvariti dato obećanje. Danas, kada taj sporazum ima malu vrednost, mišljenja o tome šta će biti su podeljena. Jedni veruju da je gotovo izvesno da će talibani ohrabrivati razne terorističke grupe i da se uvećavaju šanse za neki novi napad na Ameriku ili Evropu. Strahuju da će Al Kaida moći da učvrsti svoje baze po Avganistanu. Drugi sumnjaju i polaze od premise da su talibani izvukli iskustva iz prošlosti i da ne bi da rizikuju neki novi veliki napad kakav je bio 2001.

Opasnosti nisu ni trenutne ni izvesne. Dodatno su umanjene još jednom činjenicom: za razliku od Isisa, koji je u jednom trenutku imao čak 40.000 boraca pristiglih iz zapadnih zemalja, među talibanima nema stranaca, sem „avganistanskih Arapa”, koji su se pridružili mudžahedinima još u vreme borbe protiv Sovjeta.

To umanjuje opasnost da se teroristi infiltriraju među migrante i dođu u Evropu, gde bi mogli da organizuju male terorističke ćelije ili da deluju kao „usamljeni vukovi”. Što se onih koji će napustiti Avganistan i preseliti se na Zapad tiče, odavno su prošli sve bezbednosne provere da bi se zaposlili po zapadnim ambasadama ili nevladinim i humanitarnim organizacijama.

Talibani su se vratili na vlast bez značajnije podrške Al Kaide ili Isisa. I dobro pamte da su 2001. izgubili vlast zbog Osame bin Ladena.