Avganistanski debakl Džozefa Bajdena

Ratovi se ne pamte samo po onome što razruše, već i po onome što stvore, a predsednik Džo Bajden je brzopletim povlačenjem svojih trupa iz Avganistana stvorio haos koji je istim onim talibanima zbog kojih se dve decenije ratovalo omogućio da se pobednički vrate na vlast.

Bajden je bio odlučan da američki i NATO vojnici definitivno napuste Avganistan do 31. avgusta, ali je – ohrabren podrškom Amerikanaca – ignorisao upozorenja o nezadrživom napredovanju talibana širom zemlje i ocene da regularna armija režima u Kabulu ne može da sačuva vlast ukoliko se američki bezbednosni kišobran sklopi.

Bajden je islamistima na kraju otvorio kapije Kabula. Trijumfalni blickrig jasno je razotkrio da je najopremljenija armija sveta posle dve decenije izgubila rat od inferiornog protivnika i da je još jedan američki projekat demokratizacije doživeo fijasko.

Najduži rat u američkoj istoriji okončan je onako kako je i počeo. Greška za greškom. To je istorija ratovanja u Avganistanu otkako je Džordž V. Buš izvršio invaziju koja je trebalo da bude zadovoljenje pravde zbog terorističkog napada na Ameriku iza kojih je stajala Al Kaida koja je imala uporišta među talibanima.

Rat se vremenom pretvorio u misiju osvete a Amerikanci su ambiciozno širili listu svojih ciljeva obećavajući stabilnost, demokratiju i „izgradnju nacije”. Ako se izuzme likvidacija Osame bin Ladena pre deset godina, nijedan od ratnih ciljeva nije ispunjen.

Zašto Bajden nije omogućio još vremena da se okončaju pregovori između talibana i centralne vlasti kada je već postojao dogovor sa talibanima da ne napadaju koalicione snage? Možda i regularna armija ne bi bila tako demoralisana  posle 66.000 žrtava koje je pretrpela tokom rata?

Bajden je iznenađen kako su talibani tako lako osvojili Kabul, a on je samo dva dana pre toga izjavljivao da pad nije „neizbežan”. Njemu bliski obaveštajci procenjivali su da talibanima treba najmanje tri meseca da osvoje Kabul. Pitao se zašto se režim u Kabulu – koji je davno izgubio poverenje naroda, ako ga je ikada i imao – raspao bekstvom američkog izuma, predsednika Ašrafa Ganija i delova vlade.

Iznenadio se šef Bele kuće što se regularna vojska na koju su Amerikanci utrošili stotine milijardi dolara kroz opremu i obuku, bez borbe predavala nadirućim talibanima. To što niko nije pokazao nameru da se bori indikativno ukazuje koga Avganistanci doživljavaju kao najvećeg neprijatelja: talibane ili Amerikance kojima ne praštaju što polovinu od 110.000 lokalnih žrtava rata čine civili.

Mora da je Bajden u neverici trljao oči posmatrajući kako se spušta zastava na američkoj ambasadi dok diplomate u panici uništavaju dokumenta. Ambasador i osoblje su hitno helikopterima prebacivani na lokaciju blizu kabulskog aerodroma gde su scene haosa podsećale na Odesu 1917. i Sajgon 1975. Iznenađeni Bajden je na brzinu vraćao marince da bi osigurali bezbednu evakuaciju.

Stvarnost je demantovala Bajdena kao Donalda Trampa posle njegove tviter-naredbe o povlačenju Amerikanaca iz Sirije. Kao i Baraka Obamu kada je napustio Irak otvarajući prostor ID-u. Veštački rokovi povlačenja koji ignorišu realnost na terenu stvaraju vakuum i predstavljaju poziv na nove konflikte.

Američka vojska je u nečemu ozbiljno pogrešila. Generali su dugo upozoravali da rat ne može da se dobije, ali samo u privatnim razgovorima. To je dovelo da SAD izgube uporište koje su hteli da stvore u Centralnoj Aziji.

Najveća greška ostavljena je za kraj. Vreme i način povlačenja su velika moralna mrlja koju Bajden uporno ne želi da prizna. Drži se hladnih kalkulacija i ne obazire na kritičare iz sveta koji tvrde da su Amerikanci izdali i prodali blizu 90.000 Avganistanaca koji su im na razne načine pomagali, sve u veri da će Amerika pomoći „obnovi nacije”.

Bajden krivicu nalazi svuda oko sebe: u svom prethodniku, u avganistanskim političkim liderima uveren da su oni krivi za debakl. Tvrdi da scene sa kabulskog aerodroma ne mogu da se porede sa Sajgonom. Tačno. Ove su bile mnogo dramatičnije.

Sebična briga za interes isključivo njegovih sunarodnika vraća Bajdena na poznati Trampov moto „Amerika prvo”. Prokockano je poverenje koje su desetine hiljada Avganistanaca ukazale Americi. Mnogi se po svetu posle ovako sramnog, a moguće i tragičnog povlačenja pitaju da li mogu uopšte da se oslone na Vašington.

Kakav kredibilitet ima velika sila kada tako lako napusti svoje saveznike ? Zar SAD ne snose odgovornost za sudbinu 39 miliona Avganistanaca? Da li administracija polaže račun samo Amerikancima a ne i ljudima zemlje u kojoj su Amerikanci pokrenuli svoj osvetnički rat?

Dve trećine Avganistanaca je ispod 25 godina starosti i ne pamte vreme kada je ekstremistička ideologija talibana upravljala zemljom. Pamtiće samo da su im Amerika i njeni saveznici ostavili Avganistan kakav su napravili tokom protekle dve decenije.

„Misija je ispunjena time što smo uklonili Osamu bin Ladena i obezbedili da terorizam ne dolazi iz tog dela sveta”, tvrdi Bajden. Zašto se onda Amerikanci nisu povukli pre jedne decenije? Da li je siguran oko terorizma jer i Al Kaida i ID najjača uporišta imaju upravo u Avganistanu?

Svet napeto prati šta se događa u Avganistanu, osuđuje Bajdena, ali će koliko sutra uspostaviti diplomatske kontakte sa novim-starim režimom koji najavljuje da Islamski Emirat neće voditi onako rigidnu politiku kakva je bila pre vojne intervencije, da će poštovati prava žena, etničkih manjina i slobodu medija. Treba sačekati, ali deluje da su talibani izvukli pouke. Za razliku od Amerikanaca.

Amerika se vraća, bio je postizborni poklič predsednika Bajdena. Neće biti. Amerika se povlači nespremna da prizna da je još jedan projekat demokratizacije propao, da je izgubila rat i da je bezobzirno prepustila saveznike njihovoj sudbini. Opsednuti sopstvenom „izuzetnošću”, Amerikanci ništa nisu naučili od Sovjeta u 20. veku, kao ni Sovjeti od Britanaca u 19. veku. Avganistan je grobnica imperijalnih ambicija.