Mislio sam da su Karibi raj

Opasno je svoje demone pozivati na ples. Čovek nikada, ni u trenucima najvećih uspeha i pobeda, ne bi smeo da pomisli kao je jak. A još manje kako je nedodirljiv, a kamo li  nepobediv.

Čovek nikada ne bi trebalo da ima bilo kakve iluzije o sopstvenoj moći i snazi, i zaista, treba uvek biti jedino pribran i tih.

A i čemu glasno urlikanje, makar osećao i neizdrživu bol? Svet je danas podjednako gluv i za urlike i za šapate i za molitve. U stvari ne samo danas, svet je takav oduvek i bio.

I koga danas uopšte zanima čovek? Treba dakle svoju istinu koračati tiho.

A moj je problem u tome što sam još od dečačkih dana mislio da su Karibi raj. Zamišljao sam te palme i peščane plaže tokom mizernih devedesetih i zaricao se da ću jednoga dana živeti i ja među tim ljudima odgajanim na kokosu, karibskom vetru, palmama, suncu, plesu, muzici, rumu i tekili.

Da se razumemo, volim ja moju Srbiju, kako što volim i svoju mladost, kako što volim i sav bol i jad koji je prešao preko moje duše i često, ovako u noćima samoće pomislim, kako sam i sam satkan od tog bola i jada.

I znam dobro da ni ja ni ta zemlja nismo živi samo radi nas i da nemamo prava da živimo samo sada, i samo za nas. Znam dobro da je moja Srbija mnogo više od puke svakodnevice i mog života.

Da je umivena potocima pravedničke krvi, utemeljena kosturnicama, okupana suzama, blagoslovena spremnošću da uvek iznova vaskrsava i vraća se u metež istorije.

A tekila me je tek načela dok sam toga dana šetao ulicama i plažama malenog Meksičkog gradića na obalama Karibskog mora. Kriške lime, oznojene hladne flašice korone i jeftina tekila (jeftina pića su za prave ljude, skupocena su za šmizle, probisvete, nafatirane idiote i korozirale karaktere).

Pa onda par krugova kroz te uske ulice među suvenirnice i običan svet, pa onda skidanje papuča i hod po pesku na plažama, možda mali dremež na suncu, pa opet nova tura. I tako u krug, stranac među strancima, duh među ljudima, uljez među turistima. Ni skitnica, ni izbeglica, ni turista, ni gost.

Lutalica? Tome mogu samo da se nadam. To bi već bila titula vredna življenja.

A onda, pomalo nesvojstveno mome karakteru, počeše da mi pristižu vedrije misli. Pomislih da boravak u ovom raju mora biti da je ipak, nagrada za nešto. Jeste ovaj raj ispunjen samoćom (kao i drugi rajevi pre ovoga), jeste pomalo i dosadno, jeste da se osećam kao duh, ali nije li ispunjenje pukog dečačkog sna ma kako on beznačajan bio opet dovoljna nagrada sa nebesa?

U želji da još malo razmislim o tome odšetao sam do napuštenog pristaništa za čamce iskovanog od sada već trulih dasaka, osamio se od ljudi, skinuo majicu i seo na jedan od stubova zagledan u more.

Nisam ni primetio kako je ruka sama krenula da vrti brojanicu.

Ni sam ne znam kako, ali okretanje tih trideset tri čvorića često mi je donosilo mir. A ne znam kako. Ne znam kojim to tananim silama univerzuma, Božje promisli i njegove tajne ta trideset tri čvorića umeju da donesu smirenje, spase od propasti, pokažu put, odgonetnu kuda ići dalje.

Kako pomažu duši da ne izludi, što od stresova, što od povremene sreće, što od puteva koji se čas otvaraju čas zatvaraju. Kako li donose mir?

A taj mir, to smirenja, valjda je ono uistinu jedino i potrebno. I onaj ko ga istinski zadobije postaje imun na sve i sa dubokim saznanjem da je Bog uvek tu, da ga nikada ne napušta, ništa mu više i nije potrebno.

I to smirenje gube bogati a spoznaju ga oni koji nemaju ništa. Spoznao ga je Vukašin iz Klepaca nad kojim se nadne sam pakao i koji je svojom smirenošću izgubio život, ali je ipak pobedio. A i meni se za trenutak učinilo da mi uz ovaj karibski vetar, ovo sunce i more, i ova trideset tri čvorića ništa više i nije potrebno.

Ali samo za trenutak.

Čoveku treba mnogo. I stalno i iznova mu nešto treba. Nanovo, i nanovo, i nikad dosta. I uvek i sebi i drugima govori da mu je samo malo potrebno, ali nikako da prizna da mu uvek treba više nego što zaslužuje.

A lutalice valjda ponajviše traže par očiju sličnih sebi, par očiju koji će ih naterati da zanavek jednom stanu i ostanu, da prekinu lutanje. Ili bar da im se pridruže po bespućima, da već jednom ne lutaju sami.

Dok se nad karibskim gradićem spuštalo veče, ja sam se lagano spustio do bara u kome me u poslednjih par dana pomalo prepoznaju. Krigle od jednog litra bile su na rasprodaji, pridružio sam im i novu čašicu tekile i par kriški lime.

Na ulici je par nazovi hipika (bogatih američkih turista koji se još uvek zanose hipi fazonom) plesalo i mirisalo upaljene mirišljave štapiće stvarajući privid trenutne hipi komune.

Mala Dženi, konobarica u svojim dvadesetim nosila je lepo utegnut šorc i tesnu majicu. Na izgled uobičajeno, ali jedino po slikama u mojoj glavi zaista neobično veče.

Iz mog uma povremeno bi nasuprot mojim uobičajenim užasima izbijale senke utehe. Pri sećanjima na pogled u školsko dvorište, odbačenost i izdvojenost, izbijali su osmesi retkih prijatelji i drugova kojima bih ipak bio simpatičan. Pri pomisli na neke nesrećne ljubavi i osećaj beskrajne i večite samoće pojavljivale su se usne nekih žena koje su me i te kako ljubile i volele uprkos mojoj rešenosti da ih ne pustim u svoj život.

Ispio sam turu, naručio još jednu, gledao tako kako pored mene promiču turisti, po neka sponzoruša i po neki sponzor a onda sam eksirao pivo, platio i opet odjurio u mrak.

Vratio sam se na plažu na kojoj nije bilo gotovo nikoga, u daljini je samo gorela vatra, neki ljudi plesali su uz neku muziku. Sedeo sam tako satima. Ništa nisam osećao, ni radost, ni tugu, ni brigu, ni strah. Ni spokoj. Možda, samo neki čudni mir.

Pomisao da ću možda večito biti samo, plašila me manje nego pomisao na ljude. Oko mene ionako nije bilo nikoga i to mi je jako prijalo. Na kraju sam spustio svoja leđa na istrulele daske morskog pristaništa i osetio prijatan bol dok se meso odvajalo od kostiju silinom gravitacije.

U zoru, osetio sam neku toplinu na svom licu i otvorio oči. Milovao me je novi dan. Moja ruka je grčevito stiskala brojanicu.

Predrag Rudović