A lada nigde nema

Odavno se nisam tako dobro osećao kao prilikom nedavnog susreta s jednim vernim čitaocem „Politike” iz Valjeva. Brzo ćete razumeti zbog čega. Ipak, izbegavam da mu otkrijem identitet. Naime, u vreme kada su kalauzi i razne „krckalice” za drobljenje brava u punom pogonu, ovaj Valjevac se ne seća kada je poslednji put zaključao ulazna vrata svoje kuće koja se nalazi u centru grada. To nisu činili, veli, ni njihovi preci objašnjavajući mu da je za poštena i čestita čoveka sramota da se zaključava. Koliko je meni poznato u kulturnoj i bezbednoj Evropi, vrata na kućama i stanovima pod ključem ne drže samo stanovnici u jednom delu Kipra.

Zadovoljstvo zbog ovog što sam čuo koje mi je ujedno bilo i neka vrsta mentalno-fizičke hladovine u danima kada zbog tropskih vrućina i vrane zevaju, trajalo je vrlo kratko. Doduše, htedoh pod neki novi trem, ali avaj. Dok sam prelistavao stranice lokalnog nedeljnika „Napred” natrčah na oglas od kojeg me najpre obuzela jeza a potom i nenormalno znojenje. Čitam: „Odričem se svoje dve kćeri...Ne priznajem nikakve troškove koje načine na moj račun i izričito zahtevam da mi ne dolaze na sahranu”. U potpisu puno ime i prezime i broj lične karte.

Tragajući dalje za bilo kakvom arijom ponovo se nađoh na lošem, pogrešnom, bolje reći, vrućem mestu. Ispred televizora s kojeg je lepuškasta voditeljka skoro trijumfalno „cvrkutala” – kako je bračni par Branković, čija kuća je udaljena nekoliko stotina metara od centra mesne zajednice Gornje Crniljevo kod Osečine, posle 50 godina čekanja dobio struju.Da su sijalice zasvetlele na dan njihove „zlatne” svadbe.Prisetih se kako su stari Rimljani, još u ono doba, imali u svakom utvrđenju ili gradu vodovod i kanalizaciju. A tek da je bilo tada struje!?

Naprosto postiđen od ove „udarne” vesti nezadovoljno istrčah na ulicu očekujući da me ona „odvede” do neke smirujuće hladovine. Međutim, umalo kao pešak da izazovem sudar i to s biciklistom.Na sreću, kočnice na dvotočkašu Ratibora Đokića, privremenog zastupnika 70 odsto državnog kapitala u građevinskom preduzeću „Jablanica” iz Valjeva, bile su dobre.U nameri da mi se „pohvali” s nekim detaljima vezanim za skandaloznu privatizaciju ove svojevremeno građevinske „dike” stavlja na uvid 16 ugovora o lizingu bivših vlasnika preduzeća.Podbočen na polovni bicikl saopštava kako su „spasioci” iz Mladenovca, na račun ojađene firme, kupili: skuter za vožnju na vodi, drugi za jurnjavu po džadama, pa moćni motor marke „jamaha”, nekoliko luksuznih automobila i na kraju jedan rečni brod.Faktura je glasila na skoro 70 miliona dinara. Od mistrija i lopata ni traga ni glasa!U vidnoj žurbi privremeni zastupnik zajaha svoj „točak” i ode, kako reče, u potragu za novim marifetlucima...

I kad pomislih da ću se konačno dokopati tako željene hladovine nabasah na uglednog profesora dr Radovana Marjanovića, izvanrednog poznavaoca vrednosnih orijentacija mladih, kako u Valjevu tako i u Srbiji. Što iz kurtoazije što iz novinarske radoznalosti upitah ga ima li kakvog optimizma u njegovom najnovijem istraživačkom projektu odnosno knjizi. Kiselo me pogleda i skoro u stihu prozbori: „Neki novi klinci, ne vide se na vidiku!Ili su već na Zapadu, ili se pripremaju da diplomiraju pa emigriraju”...

Uh, kako vreli dani a „lada nigde nema”. Ili, ja, zaista, ne znam da ga pronađem. Gospodo, drugarice i drugovi, sestre i braćo, prisutni i odsutni, naravno, i poštovani čitaoci, oprostite zbog ovog zasipanja „tuđim” brigama i problemima. Što sam malo povisio ton. Znam da je vreme godišnjih odmora i da vam je dobra hladovina preko potrebna. Možda će te vi imati više sreće!