Bastija Džaje i Pante

Kad su ljubavni osećaji na vrhuncu, izabranici svog srca tepaš i topiš se od miline. Svojoj dragoj kažeš „sunce moje”. Ali, kad se nad ljubavi nadviju tmasti i zloslutni oblaci i kad oko srca naglo zahladi, te ljubav pukne kao mehur od sapunice, ono nekadašnje „sunce moje” najednom postane  „sunce ti tvoje!”. Ovako je o ljubavnim osećajima kazivao nenadmašni sarajevski i jugoslovenski pesnik Duško Trifunović, koji kao „parolier” (fr. pisac tekstova za muziku) bijaše lokomotiva one sjajne sarajevske pop-rok scene šezdesetih – sedamdesetih. Niko, kao Duško Trifunović! Ubeđen sam da će godine šezdesete-sedamdesete za pop i rok muziku ostati zauvek nedostižno razdoblje. „Bitsli”, „Roling stons”, „Bi Džiz”, „Trtles” („Hepi tugeder”), „Šedous”, „Bič bojs”, „ Kredens Klirvoter Rivajvl”, Tom Džons... Behu to, doista, sretne godine. I posao se lako nalazio. A ni od ove odista teške nesreće koja svet strefi,  „kauboj zvani korona”, ne bi ni traga.

Ponekad, eto, pomislim da su se protiv nas nešto starijih, urotili svi penzijski fondovi celog sveta, te da im sve ovo što se na planeti događa oko pomahnitalog „kauboja zvanog korona” savršeno finansijski odgovara. Doduše, u rukama ne posedujemo nikakve opipljive i „flagrantne dokaze” o poreklu ove pošasti, te da neka mračna sila hoće da se otarasi starijih osoba. Nije mi poznato šta misle činovnici i ostali „čimbenici” o nama nešto starijim i dobro držećim osobama. Ali, pouzdano znam, da nas mladi koji rade, smatraju teretom na njihovim leđima. Verovatno sebi u bradu mrmolje da mi penzioneri ništa ubogu ne radimo. Osim što nestrpljivo iščekujemo kraj meseca da nam legne nova penzija. Optužuju nas i da ne prestajemo da kukamo kako nam je penzija mini. Malecka. I da stravično zaostaje za realnim troškovima života. Sve to neodoljivo podseća na onu poznatu aporiju grčkog filozofa Zenona, onog iz Elejske škole, koju osnova Parmenid. Aporiju, koja veli, da brzonogi Ahil nikad ne može pobediti u trci sa kornjačom. Jer, kad je Ahil u tački A, kornjača je već stigla do tačke B. A, kad onemoćao, i poslednjim trzajem preostale snage, Ahil najzad i uspe da dotrči do tačke B, kornjača je već stigla do tačke C! I tako, unedogled. Da se, kojim slučajem, sa kornjačom, umesto Ahila, takmiči naš penzioner, dajem glavu da bi kornjača u ovoj trci izgubila!

Elem, prošlo nešto malo vremena iza ponoći, kad me najednom trznu telefonski poziv, ukrajinskog biznismena Aleksandra Boguslajeva. Zna on često da me zvrcne telefonom u kasne ure iza ponoći. Ako se sećate, u nekoliko navrata već sam o tome pisao, da je za tričavih deset miliona evra kupio italijansko ostrvo Galinara što ima oblik kornjače.

– Šta radiš? – pita me.

– Čitam novine – rekoh. – Evo, saznajem, da će se svetska premijera novog dugometražnog filma Danisa Tanovića „Deset u pola” (deset ćevapa u pola somuna) dogoditi na filmskom festivalu u Mostaru, a polovinom ovog avgusta u letnjem bioskopu Sinepleks Plaza. Glavni glumci su Branko Đurić –Đuro i Izudin Bajrović.

– Gledao sam njegov super film „Ničija zemlja” – ushićeno će.

– Nego, gde ćeš na godišnji odmor, jesi li se odlučio? – upita.

– Na Korziku.

– Biće ti fino. Garantujem! – reče Boguslajev i zaželi mi laku noć.

Korzika, ta ogromna zelena planina u moru. Čudo. Korzika je velika avantura. Obavijen gustom šumom, pomislih na čas, da sam na Jahorini, Bjelašnici. Ili, pak, na visokim slovenačkim, bosanskim i crnogorskim planinama. Jako dugo, Korzika bi u sastavu države Đenova, koja je prodade Francuskoj. Nakratko se izbori za nezavisnost, koja trajaše samo četrnaest godina. Sve do trena, dok se ne primače francuska revolucija. Vijugava, brdovita i šumovita Korzika, prepuna je dosadnih i opasnih „lakat” okuka, koje nimalo nije lako savladati. Promenismo četiri letnje „štacije” na Korzici. Bonifacio „legije stranaca” na jugu, lepotom nas obori s nogu. Takođe i cenama nas – obori s nogu! Posetismo i ljupki gradić Solenzara poznat po istoimenoj melodiji, koju je komponovao nostalgični Dominik Marfisi, rodom iz korzikanske Olete. Prvi koji je s velikim uspehom pevaše, bi duet sa Korzike „Ređina i Bruno”. Tek posle njih, ovu melodiju proslavi i Enriko Masijas. Jednog jutra uz kafu i lokalne novine „ Korz matan” (Jutarnja Korzika) saznah da se virus korona naglo razbuktao na severu Korzike. Bi u Bastiji neko venčanje sa trista zvanica. Pristigli na svadbu i brojni prijatelji sa kontinenta. I, eto, tako…

Naši ljubitelji fudbala nikad neće zaboraviti Bastiju. A i kako bi, kad su u „Bastiji” igrala dva velika imena jugoslovenskog fudbala. Dragan Džajić  Džaja i golman Ilija Pantelić  Panta. Na putu od Ajača  za Karđeze, svratismo na espreso u kafanu u gradiću  Tjuča. Iznad naših glava proleću kao i uvek elegantne lastavice. Priđe nam visok i u plećima „razbacan” crnomanjasti Korzikanac. Pita me, odakle sam. Kad mu rekoh da sam „jugos”, obradova se. Reče mi da pažljivo čuva fotografiju njegovog oca, na kojoj je sa golmanom Ilijom Pantelićem. „Pantelik” je bio, veli, „golman nad golmanima”. A tek kad započe priču o Džaji i travi koja „cviči” pod njegovim brzim nogama, o njegovom preciznom centaršutu u buket igrača, oči mu se zacakliše. Panta u Bastiju stiže 1971. godine. Provede u njoj tri godine. A Džaja 1975. godine. Dve sezone ostade. I Panta i Džaja kad zaigraše u Bastiji imali su 29 godina. U ono vreme, smatrali su se već isluženim igračima. A danas Zlatan Ibrahimović u četrdesetoj godini još zabija golove! Ondašnji FSJ dozvoljavao je fudbalerima da idu da igraju u inostranstvu, ali tek kad navrše dvadeset i osam godina. Gde li bi igrali Džaja, Šeki, Panta i ostale tad velike zvezde jugo-fudbala da ih pustiše u neki inostrani klub kad behu mnogo mlađi? Po fudbalskim kvalitetima bilo im je mesto samo u prvom timu Reala iz Madrida. Ali, valjalo je zabavljati narod, kako tad reče, drug Aleksandar Ranković. Sadašnja generacija fudbalera nema problema te vrste.

Široka im Jelisejska polja.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije