Unija za Mediteran podelila EU

Hoće li se evropska zastava zavijoriti na jarbolima tri kontinenta, nad Evropom, severnom Afrikom i Malom Azijom?

Prvi koraci u tom pravcu kročeni su juče, u Parizu. Pod pokroviteljstvom dva predsedavajuća, Francuske i Egipta, otvoren je dvodnevni Samit mediteranskih država sa sva tri kontinenta koji okružuju istorijsku kolevku čovečanstva, Sredozemlje. Pod nazivom Unija za Mediteran. U društvu predstavnika 44 mediteranske zemlje sa ukupno 780 miliona stanovnika, među njima i četrdeset šefova država i vlada, proslavljen je i prvi diplomatski uspeh. Zavađeni susedi, Sirija i Liban, pristali su da potpišu ugovor o uspostavljanu diplomatskih odnosa, uključujući razmenu visokih spoljnopolitičkih predstavnika, na nivou ambasadora. Ovaj akt ocenjen je kao prvi pomak ka normalizaciji odnosa dveju država, od proglašenja nezavisnosti u Libanu 1943. godine, i u Siriji, dve godine potom.

Sudeći prema reakcijama evropske dvadesetsedmorice, ipak, do punog ostvarenja plana, po ukusu Francuske, moglo bi da protekne još vremena. Čini se, naime, da su Evropljani duboko zaglibili u blato međusobnog sučeljavanja oko primata u zacrtanoj trikontinentalnoj regiji. Posebno zabrinjava otvoreno nadmetanje Francuske i Nemačke oko preraspodele kompetencija. „Dragi Nikolas (nemački oblik imena francuskog predsednika Nikola), ovako neće moći”, zapretila je nemačka kancelarka Angela Merkel uoči samita: „... Niko nema pravo da bira grožđice u kolaču, da sebi dodeljuje kompetencije na Mediteranu, da nama određuje da se bakćemo sa Ukrajinom.”

Sažeti sadržaj nemačke poruke Sarkoziju ne može se drugačije tumačiti – već onako kako je takozvani mediteranski naum francuskog predsednika shvaćen u severnim regijama kontinentalne zajednice. U majskoj noći 2007. godine, naime, posle izbornog trijumfa, Sarkozi je najavio da će sve dalekosežne odluke o budućnosti Evrope zavisiti od (kreacije) nove političke realnosti – na Mediteranu: „... Predstoji nam period zbližavanja od obale do obale, od Afrike do Evrope, od Male Azije do Gibraltara – kao što smo, punih šest decenija, radili na ostvarenju ideje evropskog zajedništva.”

Sarkozijeva vizija, međutim, shvaćena je kao pokušaj stvaranja svojevrsne unije pod dirigentskom palicom Pariza, koja bi, na duži ili kraći period, dovela do novih podela u EU, na Evropu Sredozemlja, na Sever i na Istok kontinenta.  

Dubokom jazu koji deli geografsko-interesne zajednice unutar EU svedoči i dugo natezanje oko imena samita. Prvobitna (francuska) ideja, da se samit nazove osnivačkim sastankom Mediteranske unije, najzad, preinačen je u saziv Unije za Mediteran. U prenesenom značenju, umesto udaranja temelja Uniji Sredozemlja, dogovoren je sastanak Unije (država članica EU) za integraciju Mediterana izvan evropskih granica. Umesto približavanja, ili, štaviše, zbližavanja, evropski pregovarači su postigli kompromis oko preraspodele kompetencija i podeli eventualnih profita, koji bi u saradnji sa regijom Mediterana mogli da proisteknu.

Najoštriji kritičar nauma (pri)sjedinjavanja vanevropskog Mediterana EU, pariski paradni politolog Silvi Gular prebacila je Francuskoj, ali i Evropljanima da se orijentišu isključivo prema načelima uvećanja postojećeg i stvaranja novog profita: „Reč je o novom pokušaju kolonizacije evropskih pragova, ovoga puta pod zastavom nadregionalne saradnje i uzajamne pomoći.”

Ovakav stav dele i mnoge mediteranske zemlje izvan okvira EU. Najoštriji protest u diplomatskom smislu stigao je iz Tripolija. Umesto šefa države u Pariz se zaputio libijski ministar spoljnjih poslova… Izrazito zadovoljstvo zabeleženo je samo u Podgorici – Crnogorci se smatraju počastvovanim da im je ponuđeno punopravno članstvo u toj, budućoj zajednici.