Dobrica Ćosić zaslužuje spomenik

Tokom vrelih avgustovskih dana kao pravo osveženje pratio sam feljton Milivoja Pavlovića o Dobrici Ćosiću, povodom stogodišnjice rođenja velikog pisca i narodnog tribuna. Feljtoni lista „Politika” su poslednjih godina veoma zanimljivi, a osim toga imaju i snažnu društvenu dimenziju, dopunjujući u primamljivijem vidu ono što se obrađuje na prethodnim stranama.

Pošto sam rodom sa Kosova i poznavao sam Dobricu Ćosića, želim da iznesem nekoliko čitalačkih utisaka i izvesne male dopune.

Iz feljtona, koji je deo obimnije Pavlovićeve knjige, o Ćosiću se može zaključiti da je pravi, angažovani intelektualac, koji ne govori i ne buni se iz privatnih razloga, već to čini stavljajući interes istine iznad drugih interesa. Ćosić se nije usprotivio odstupanjima od proklamovanih etičkih principa iz privatnih razloga, zato što je njemu bilo loše, već u slučajevima kad su drugima činjene nepravde. Tokom čitavog života kao pisac i javni radnik zalagao se za javno dobro, za univerzalne vrednosti, za ciljeve koji prevazilaze pojedinačne i grupne interese; to je, smatram, jedna od najprihvatljivijih odlika angažovanog intelektualca.

Iz Ćosićevih izjava iz javnog delovanja, pa i iz ovoga što je objavila „Politika”, vidi se jasno da on nije nacionalista, već pravi humanista gramšijevskog tipa. On pokazuje veliki smisao za razlike i za prava drugih. Nisam video nijednu lošu reč o Albancima, naprotiv. Kao čoveku sa Kosmeta poznato mi je da je – uz mnoge druge – Ćosić i finansijski pomogao Albance kad su imali problema s vlastima u pokrajini, pogotovu s rukovodiocima albanskog porekla koji su proganjali sunarodnike koji su uvažavali Srbiju i srpske zakone. Poznat mi je slučaj učitelja Alije Zečaja, koji je otpušten iz škole u Đurakovcu i ostao bez hleba samo zato što je bio lojalan srpskim vlastima od kojih je dobijao posao i platu. Taj nesrećni učitelj imao je troje dece i nezaposlenu ženu, nije se pridružio separatističkim demonstracijama 1981. i zato je ostao bez posla. Na molbu nekih Srba sa Kosmeta, primio ga je Ćosić i pune četiri godine slao mu materijalnu pomoć u visini učiteljske plate; čak ga je vodio i kod beogradskih lekara, svojih prijatelja, zbog nekih bolesti i bolesti njegove žene…

Nepravedno je takvog Dobricu Ćosića optuživati za nacionalistički odnos prema drugim narodima, posebno prema Albancima i Bošnjacima.

Bilo bi dobro da vaši novinari podsete na ovu priču i vide šta je sad sa porodicom Zečaj.

Ćosić je pomagao i drugima u nevolji – od Alije Izetbegovića, preko Vojislava Šešelja, do Vuka Draškovića.

U feljtonu se provlače i neke deonice protkane humorom, od kojih je najzanimljivija (iako nije smešna) ona u Brozovoj omašci na mitingu u Leskovcu – kad je pomešao Toplicu i Jablanicu.

„Na stvari treba gledati šire”, rekao je tada – prema Ćosićevoj izjavi profesoru Pavloviću – Broz, što je primer brzog i inteligentnog odgovora na nepredviđenu situaciju. To svedoči o Brozovoj mentalnoj energiji u to doba.

Tako se, gledajući šire i dublje, ponašao i sam Dobrica Ćosić, kome je, ironijom sudbine, bilo dato da svoju političku karijeru nastavi baš u prostranom Brozovom kabinetu na Novom Beogradu. Ali, Ćosić nije sledio Broza u ambiciji da živi u luksuzu u vili u Užičkoj ulici, niti u vilama širom ondašnje Jugoslavije, već je ostao da živi u svojoj kući, kupljenoj od honorara za knjige koje su se prodavale u velikim tiražima.

Nedavna televizijska serija „Koreni” i ovaj „Politikin” feljton podsetili su nas na snagu književnog dara Dobrice Ćosića, ali i na vrhove njegove moralnosti u javnom delovanju.

Stogodišnjica Ćosićevog rođenja treba dodatno da osvetli te vrednosti, a nije prerano ni da mu se Srbija za toliku ljubav, delo i odanost oduži javnim spomenikom na vidnom mestu.

Dr Aleksandar Nikolić,
univerzitetski profesor u penziji