Administrativni lavirint

Naša usamljena komšinica od 75 godina sa skromnom invalidskom penzijom prima godišnju socijalnu pomoć od ćerke koja radi u inostranstvu. Da bi dobijala tu pomoć potrebno joj je Potvrda o rezidentnosti u Srbiji. Da bi dobila tu potvrdu traži se od nje da podnese Uverenje o prebivalištu, koje nije starije od šest meseci i koje izdaje samo MUP u Ljermontovljevoj. Zašto samo tamo, a ne negde bliže – nema objašnjenja. Odem da joj pomognem, po velikoj vrućini, koristeći dve linije gradskog prevoza od Novog Beograda do Ljermontovljeve. U Ljermontovljevoj poduži red, manje službenika i nervoza. Popunim formular i upišem u rubrici: „Uverenje se izdaje radi socijalne pomoći iz inostranstva”, kako mi je komšinica rekla. Posle od oko sat čekanja, pohitam iz MUP-a s dobijenim uverenjem o prebivalištu u Poresko odeljenje Ministarstva finansija na Novom Beogradu. Opet dva prevoza, zaštitna maska, ali i hitnost da predam propisani dokument kao uslov za dobijanje Potvrde o rezidentnosti.

Tamo, na Tošinom bunaru – slična situacija. Malo službenika i čekanje u redu s primetnom nervozom. Popunim i tu formular, platim taksu, koja je u međuvremenu povećana s 1.750 na 1.810 dinara. Dobijem obaveštenje da će potvrda biti urađena kad referent obradi i načelnica potpiše, ali ne zna se kada će to tačno biti. Odem mučenički zadovoljna da obradujem komšinicu da je sve urađeno u jednom danu i sad se čeka samo da pozovu.

Ne lezi, vraže. Posle tri dana iz opštinske ispostave Ministarstva finansija javljaju da potvrda iz MUP-a nije u redu. Umesto svrhe dobijanja potrebe, kako je ranije, pet godina pisano i prihvatano (socijalna pomoć), sada u dokumentu koji izdaje MUP treba da stoji – naznaka za Potvrdu o rezidentnosti, a ne za socijalnu pomoć. Objašnjavam da je komšinica do sada tako popunjavala i bez problema relativno brzo dobijala potrebni dokument. Takođe da je za socijalnu pomoć iz inostranstva, itd. Međutim, sagovornica je neumoljiva, parafrazirano: jer misli da je u pravu, jer radi kako joj se kaže, iako to nigde ne piše.

Šta da se radi da se izbegnu ovaj i drugi slični lavirinti od propisa i zahteva? Nameće se i niz principijelnih suštinskih pitanja.

Mora li za potvrdu o rezidentnosti od fizičkog lica da se traži i dokaz o prebivalištu kad to već postoji u ličnoj karti? Mora li uverenje MUP-a da bude tako sveže, odnosno ne bude starije od šest meseci, pogotovo kad je već izdavano istoj osobi? Mora li da se vadi samo u Ljermontovljevoj?

Najzad, dva ključna pitanja. Zašto se i ovo administriranje ne digitalizuje? Drugo pitanje je sistemske prirode, ujedno i predlog. Zašto se ne bi moglo praktikovati ažurno preispitivanje administrativnih postupaka i rešenja, bar posle protoka pet do šest godina? U razvijenim zemljama s uređenijom administracijom to se radi s tendencijom da se građani što manje opterećuju. Uobičajeno je da na raznim potvrdama i uverenjima stoji odrednica: „Izdaje se za sve na šta podnosilac zahteva ima pravo i potrebu”. Tako se administracija rasterećuje, a građani više poštuju i imaju manje peripetija i glavobolje.

Ovo letnje lavirintsko administrativno iskustvo može se učiniti nekima kao zanemarljiva sitnica. Ipak, valja ga shvatiti kao dobronamerni, konstruktivni i individualni pokušaj uz podsećanje da je često suština kvaliteta u detaljima.

Milena Marković