Ozbiljan krivični igrokaz

Nisam proveravao, ali čvrsto pretpostavljam da je Srbija u još nečemu, osim po privrednom i svakom drugom rastu, najlepšim zgradama, istorijski najboljim međ’ državnim odnosima itd – „vodeća u Evropi”. Reč je o pravnički neverovatnoj pojavi, evropski nepoznatoj, da predsednik jedne ustavne države podnosi, suštinski, krivičnu prijavu protiv sebe samog (uz najbližeg rođaka i ministra). Time se valjda unapred, preventivno, želi dokazati nevinost u vezi sa dva teška krivična predmeta, „Jovanjicom” i „Belivukom”, iako se protiv njih trojice postupak uopšte ne vodi.

Kako je tu reč ne samo o organizovanom kriminalu nego i o, hipotetički, politički fatalnim slučajevima zbog mogućih veza „podzemlja” i vlasti, preduzelo se nešto što je u pravu protivrečno samo sebi, a u životu zdravoj logici – samoprijavljivanje, samookrivljavanje. Da igrokaz bude zaokružen, formalno je krivičnu prijavu podneo advokat ujedno visoki funkcioner političke stranke kojoj je na čelu prijavljeni predsednik republike. Učinio je to spontano, na osnovu saznanja iz medija, kako kaže...

Dok je posle prve prijave („ Jovanjica”, decembar 2019) i bilo nešto pravničkog i političkog kritikovanja, posle druge („Belivuk”, avgust 2021) to je bivalo ređe i tiše – rečju, navikli Srbi na sve, nije ni ovo najgore. Zbog toga bar da pokušavam, kao pravnik, da ukažem na fantastiku ove situacije ne bi li se široka društvena apatija bar malo promrdala.

Svaki pravnik sa (normalnog) pravnog fakulteta zna da se krivična nevinost ne dokazuje, već pretpostavlja  (Ustavna prezumpcija nevinosti). Na tužilaštvu je da dokaže nečiju krivicu pred sudom. Ovde se pak samoprijavljivanjem traži da tužilaštvo praktično dokazuje nečiju nevinost. Niti ono to zna (nije branilac), niti je za to plaćeno. Ono je uvek pristrasno (samo je sud je objektivan) u nastojanju da dokaže kako je neko kriv. Baš je čudno da su to pomenuti advokat i šef države, kao pravnici, prenebregli.

Šire gledano, neko ustavno ili zakonsko pravo postoji da bi ga građani koristili shodno svrsi tog prava, a ne zloupotrebljavali tj. koristili protivno cilju zbog kog to pravo uopšte postoji. Ovde je upravo reč o zloupotrebi prava jer se prijava podnosi ne da bi se dokazala nečija krivica (što mora biti cilj prijave), već da bi se dokazala nevinost. A to nije niti može biti svrha krivične prijave.

Da se ne bismo pretvorili u društvo ovakvih i sličnih zloupotreba prava, zakonom je propisano krivično delo „lažno prijavljivanje” (334 KZ) – ko prijavi neko lice da je učinilo krivično delo (...) a zna da to lice delo nije učinilo, kazniće se zatvorom (...). S obzirom na to da je advokat podneo krivičnu prijavu sa (usmenim) obrazloženjem da bi se dokazala nevinost, zdravorazumski proizlazi (a može i argumentum ad absurdum) da je znao, ili bio uveren, da je onaj protiv koga podnosi krivičnu prijavu nevin. Tužilaštvo se, čini mi se, na ove neobične i protivzakonite okolnosti još nije izjašnjavalo.

S obzirom na konkretne okolnosti nadređenosti, ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu koja se tiče podstrekavanja na lažno prijavljivanje. Ako  je, kojim slučajem, advokatu naređeno  da podnese ovu prijavu, onda je naredbodavac podstrekač (šef države je čak i najavio da će neko  podneti  krivičnu  prijavu  protiv njega), a taj  koji  je to učinio  je izvršilac. A ako bi, kojim slučajem, tužilaštvo ovde odbacilo krivičnu prijavu zbog toga što se radi o lažnom prijavljivanju, moralo bi pokrenuti postupak protiv podnosioca prijave.

Svakako najveći problem u vezi sa čitavim ovim igrokazom, i brojnim drugim koje gledamo, je pitanje koje mora svako da postavi sebi – kako i kada do ovoga dođosmo? Nije to što nas Evropa sa čuđenjem i podsmehom gleda kao društvo koje je dopustilo da se Ustav, institucije i zakoni okrenu naglavačke, nego da li je moguće da u 21. veku ćutke živimo u „demokratiji iz 18. veka, tipa „država, to sam ja”. Gde se to denu univerzitetska elita, slobodni intelektualci i kritičko javno mnjenje?      

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu