Kalemegdan i spomenik bez konja

Književnik, profesor i dugogodišnji saradnik „Politike” Kosta Dimitrijević objavio je veliki broj priloga iz prošlosti Beograda, koje je zatim sakupio u obimnoj knjizi „Vekovi Beograda”. U jednom od uvodnih poglavlja autor naglašava da često korišćeni izraz Kalemegdanska tvrđava nije ispravan. Poznato je da je današnje slovensko ime, grad (tvrđava) dobio po beličastim krečnjačkim stenama na kojima je podignut. Uobičajeno je da se pored većih vojnih objekata stvaraju i civilna naselja – varoši. Da bi Beogradski grad bio dovoljno udaljen od varoši, stvoren je brisani prostor, budući Kalemegdan, počev od savske do dunavske obale, širine nekoliko stotina metara. Taj prostor je bio potreban za vojničke vežbe i smotre, kao i za pripremanje za polazak u osvajačke pohode. Turska reč Kalemegdan, koja prijatno zvuči u našem uhu, znači gradsko (tvrđavsko) polje, (M. Đ. Milićević). Za novije generacije Kalemegdan predstavlja najlepši park Beograda, ali je on mnogo vekova bio samo zapuštena poljana. I po značenju svog naziva, Kalemegdan pripada gradu, a ne obrnuto. Nelogično je da se tvrđava starija od dva milenijuma, velikog istorijskog značaja, naziva prema poljani, ili parku koji je okružuje s jedne strane.

Izgled Kalemegdana iz vremena turske vlasti 1850. opisuje Zigfrid Kaper, češki putopisac, prevodilac i prijatelj Vuka Karadžića. U knjizi „Putovanje po južnoslovenskim krajevima” on piše: „Bio sam zalutao u turski deo varoši... pa dospeh na neku veliku zelenu poljanu. To je bio Kalemegdan, ona otvorena poljana koja odvaja varoš od tvrđave. Izgled poljane je vrlo grub. Zemljište je neravno i krševito. Nikakvo drvo ili šib ne mogu ovde napredovati. Trava je suha... po njoj su rasute kosti uginulih konja i goveda. Ali utoliko je lepši pogled, koji nadaleko obuhvata obe reke i njihove obale.”

Nakon odlaska Turaka iz Srbije 1867. nije se odmah krenulo s uređenjem Kalemegdana. O tom vremenu pisao je Kosta Hristić, srpski diplomata, otac kompozitora Stevana Hristića, u svojoj knjizi „Zapisi starog Beograđanina”: „Pred pijacom (danas Studentski park) bilo je turskih kasapnica pored kojih se nije moglo ići od silnih pasa, a od kojih je, podivljalih, Kalemegdanom bilo čak rizično proći.”

Tokom 19. veka na Kalemegdanu se zbilo nekoliko istorijskih događaja. Tu je 1859. uručen sultanov berat kojim je potvrđen knezu Milošu njegov drugi dolazak na presto Srbije. U krizno vreme izazvano događajima nakon incidenta na Čukur-česmi 1862, na Kalemegdanu su bili šatori engleskog i ruskog konzula koji su pratili događanja. Najveći značaj imala je predaja ključeva tvrđave knezu Mihailu 1867. i objava da turska vojska napušta Srbiju.

Kalemegdan na razmeđi 19. i 20. veka postepeno dobija izgled uređenog parka. Duž glavnih staza postavljane su biste naših književnih velikana. Podignuti su spomenik zahvalnosti Francuskoj, izložbeni paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Roksandićeva skulptura „Ribar”, a deca su dobila Zoološki vrt. Stari Beograđani sporo su se navikavali na pesničke biste duž staza jer su poznavali samo jedan spomenik – konjaničku figuru kneza Mihaila na mestu nekadašnje Stambol kapije.

Od barda starog Beograda, glumca, pisca i boema Čiča Ilije Stanojevića potiče sledeća anegdota: Dvojica šetača Kalemegdanom posmatraju biste književnika, pa jedan kaže. „Ovo je sin Jove Ilića, Vojislav, onaj što je pisao pesme – to mu je spomenik.” Sagovornik nepoverljivo vrti glavom: „Pa ako je spomenik, a gde mu je konj?”

Dragan Stanković,
Beograd