Dolari nađu put i u vreme pandemije

Našu crkvu sam ranije viđao, kao i većina Srba u Australiji, za Božić, Uskrs i baš kada moram. Međutim, od kako sam promenio banku, situacija se bitno promenila.

Kakve veze imaju banke sa crkvama?

„Crkva je ovde, osim vere, i veliki biznis”, bila je jedna od lekcija koju sam dobio od našeg sveštenika kada sam stupio na peti kontinent. Nisam to tada razumeo, jer su se moji seljaci na Staroj planini još molili ispod hrasta, uz obročne krstove.

Ali da krenem iz jednog drugog ugla.

Odlazak u banku u pandemijskim uslovima je postala prava avantura. Ulazi se jedan po jedan, a red se ponekad protegne do susedne ulice. Pošto novac iz naše prodavnice moram redovno da stavljam na račun, taj posao je postao zamoran.

Imaju banke onu „rupu” za stavljanje novca, ali za neke transakcije su ipak potrebni ljudi.

Ana, službenica nacionalne banke, moj je omiljen lik u lokalnoj ispostavi. Uvek joj udelim kompliment za novu šarenu masku, koje voli da menja. Ponekad stavi i vizir, kada je rutinski opomenem da viziri ne štite dobro, na šta se ona, opet rutinski, nasmeje, uzimajući moje pare. To su pravila lepog ponašanja kod takvih poslova - kratke šale.

Jednog dana Ana me dočeka namrštena. Došao sam kod nje da u Beograd pošaljem dolare za knjige koje smo uvezli iz Srbije.

– Ne može - kratko reče.

– Zašto - pitam.

– Sankcije - odgovori ona.

Nije pomoglo moje ubeđivanje da su ratovi iz devedesetih već odavno prošli. Na kraju nisam rekao „koje sankcije” uz psovku, kako bi bio red, već sam mudro zaćutao.

Obećala je da će pozvati „međunarodno”, a ja da dođem sutra.

I došao sam sutradan, a Ana mi reče da je progurala pare, što bi mi rekli „preko veze”. Nema toga ovde, ali ima nagona za zaradom, jer „pare su ipak pare”. Sankcije je uvela država, banci to ne odgovara ali mora da poštuje zakon. A Ana mora da poštuje pravila banke koja hrani njenu decu.

A kako je rešila problem - pare je formalno poslala u Nemačku, a tamošnja banka će ih usmeriti u Beograd. I kompjuter sit „i ovce na broju”.

Ali pojavio se jedan problem - ceo postupak traje više od pola sata. Ona zove „međunarodno”, oni traže razlog za „izuzeće”, ona pita mene, ja objasnim da se radi o uvozu knjiga za državne biblioteke. Oni kažu „a ha, razumemo, onda može”.

Daju joj neki broj, ona sve ponovo kuca u kompjuter. Stojim pored nje i cupkam nogama, dok pored mene maršira maskirana kolona ulagača.

Završi se uvek uspešno, ali traje.

I zato odlučih da menjam banku, što je bilo toliko lako kao ući iz jedne prodavnice u drugu u nekom šoping molu. Banke vole da budu jedna pored druge, tako mame kupce, jer je kod njih sve savršeno marketinški uređeno, skoro kao u „Mekdonaldsu”.

Tako mora da bude kada vam prodaju „prazan vazduh”, nema tamo ničega osim onog kompjutera u koji kucaju vaš saldo. Novac vam uzmu a pet minuta kasnije ga daju nekom drugom nesrećniku koji je tamo ušao, a u tom trenutku mu treba više nego vama. Uz kamatu, naravno.

Uđoh u tu drugu banku i zastade mi dah - na glavnom zidu je ogroman poster sa slikom naše obližnje parohijske crkve. Srpska crkva u lokalnoj banci u sred Melburna.

Tu je i ogromna slika parka pored naše kuće. Dve ikone iz našeg predgrađa. Gledam i ne mogu da poverujem. I dok sam pravio „selfi” priđe mi službenik. Banke su u pandemiji postale ljubaznije, kao i mi trgovci. Borba za svakog kupca je nemilosrdna, jer je dolar postao „veći”.

Narod se stegao u ovoj nevolji i pazi kako troši.

Otvorih novi račun i dobih uputstva kako da pošaljem novac preko Interneta. Problem je rešen, jedino pre toga moram da odnesem pare u banku.

I da vidim našu crkvu.

I tu je kraj. A temu koju sam na najavio na početku ispričaću vam neki drugi put. Uostalom, ponovio bih ono što već svi znamo.

Džordž Petrović - Đole, Melburn