O Miroslavu Krleži i Isidori Sekulić

Iz feljtona o Dobrici Ćosiću nedavno objavljenog u „Politici” saznala sam niz novih stvari o ovom piscu i javnom delatniku – o toga da nije rođen onda kako piše u knjigama, da mu je pravo ime Dobrosav, koje je zamenio imenom odmilja, da mu je porodica poreklom iz Hercegovine... Mogli smo da zavirimo i u njegovu književnu radionicu, u način rada kojim je ispisao svoje obimno i razuđeno književno delo. Saznali smo mnogo o njegovim relacijama s različitim javnim pa i političkim ličnostima – od Broza, kojim se kao mlad oduševljavao, pa potom postao njegov oštar kritičar, preko Rankovića i Krcuna, do zanimljivih veza s tzv. velikim Bosancima – Andrićem, Mešom Selimovićem, Skenderom Kulenovićem, Brankom Ćopićem, Miloradom Ekmečićem, Ljubišom Rakićem, Momom Kaporom i drugima.

U jednom od poslednjih nastavaka autor Milivoje Pavlović piše o vezama Ćosića i Krleže, pa se usput navodi Krležino negativno mišljenje o Isidori Sekulić.

Želim da pisanje na tu temu dopunim s nekoliko zanimljivih činjenica.

U četvrtoj knjizi svog višetomnog dnevnika, koji je 1977. objavilo sarajevsko „Oslobođenje”, Krleža podseća na davno, još iz 1920. godine, putovanje Sekulićeve u Zagreb i Hrvatsku, koji su za nju ostali, kako Krleža piše, „terra incognita” (nepoznata zemlja). Krleža je, osim imenom, oslovljava i njenim kratkotrajnim prezimenom Stremnicka. Književnica je obišla Zagorje, tzv. Hrvatsku, Austriju (to je Krležina sintagma), i uverila se da su Zagorci „u svojoj duši ostali još uvijek verni podanici carstva, gdije po svim domovima vise slike staroga cara i carice, gdije se bogomolje prazne na kraljev dan kad se služi misa zahvalnica za kraljevsko demokratsko oslobođenje” (str. 167). U nastavku Krleža piše kako se gospođa Stremnicka vratila duboko razočarana, pošto se uverila da su Hrvati „očito karlisti”, te je ostala zabrinuta za budućnost novostvorene države.

Čini se sasvim logičnim da je Isidora Sekulić, kao srpski i jugoslovenski patriota u najboljem smislu te reči, s razlogom bila zabrinuta tonom kojim su Zagorci i ostali Hrvati govorili o novoj državi, na samom njenom početku, iako su bili amnestirani za zlodela koja su u Srbiji počinili kao pripadnici okupatorske vojske. I ne samo što su amnestirani, već su mnogi i unapređeni – sve u ime bratske sloge i budućnosti tek stvorene državne zajednice.

U nekoliko navrata Krleža je ironično pisao i govorio o Isidori Sekulić, a povodom njene knjige „Đakon Bogorodičine crkve” napisao je da se ona na dvanaest štamparskih tabaka zanosi „pravoslavljem, tamjanom i đakonima”. Jednom je napisao da je Sekulićeva nešto poput „punjene ptice”, iako nije sporio njeno široko obrazovanje.

Isidora Sekulić nije javno odgovarala na Krležine prigovore, ali je 1956, u razgovoru s književnicom Nadom Marinković, za njenu knjigu intervjua s piscima, kazala:

„Taj živi uz presto, lako je njemu… Štampa šta hoće i gde hoće… Gleda sa visine, mi smo za njega primitivci, ćevapi i crni luk, ćepenci popljuvani muvama”.

U razgovorima s Enesom Čengićem, koji su objavljeni u četiri obimna toma, Krleža 1977. priča kako njegova žena Bela misli da je Isidora Sekulić bila zaljubljena u njega, i da mu je kao „stara cura” svojevremeno bila napisala neko pismo, možda 1913. godine, pre nego što se u Norveškoj udala za Emila Stremnickog. Ta pisma Krleža je, kako kaže, spalio, te se u ovu priču ne može verovati bez rezerve.

Sva je prilika da ovaj animozitet nije privatne, već šire društvene, pa i političke naravi.

M. Vlajković,
komunikolog iz Beograda