U oktagonu srpskog filma

Prvo na šta pomislim – je razum… A odmah zatim, na snažnu i bezrezervnu osudu događaja koji je žalosno obeležio ovogodišnji Festival glumačkih ostvarenja u Nišu. Bliski ultima fajt susret dvojice prvaka srpske kinematografije zgadio je i naneo ogromnu štetu kulturi Srbije, celoj državi – a najveću festivalu koji traje 56 godina. Blato u koje smo gurnuti siledžijstvom bez presedana toliko je duboko, da osećam stid što se bavim ovim poslom. Protagonisti srama i sramote su poslednjih decenija vodeći ljudi, reditelji i producenti srpskog filma – sa kojima sam u pluskvamperfektu sarađivao, radio i prijateljevao, iskreno ih podržavao i pomagao. Bez obzira na to što sa njima više ne sarađujem, nemam problem da kažem da je reč o kolegama koje su svojim radom i delima zavredele prestižni društveni status i najveću podršku publike – o umetnicima i sineastima koji slove za perjanice srpske kulture, filma i televizije. Koji bi morali biti i najbolji uzori, svuda, na svakom mestu i u svako doba – pa čak i u četiri ujutru, kada pošteni i normalni svet spava…

Gnusna i ponižavajuća bruka za celu branšu kojoj pripadam, dogodila se u cik zore u holu hotela „Ambasador” koji je ovom prilikom zamenio oktagon – u kojem se do poslednje kapi krvi lemaju mišićave gorile. Mada i tamo vladaju neka pravila, i tamo postoji etika i čojstvo. Kada jedan padne, onaj drugi prestaje da ga udara, ili makar uspori. Što se u ovom slučaju nije dogodilo. Vinovnik napada koji je bahato i razbojnički uzeo stvar u svoje ruke i pesničio čoveka koji leži –nastavio je da udara još žešće…

I napokon, posle svega, kad je onomad slavodobitno izašao iz pritvora, kao da nije u pitanju stvarnost, već film u kojem on, nedodirljiv i nasmejan pozdravlja svoje fanove i zahvaljuje tužilaštvu na dobro obavljenom poslu – falilo je samo da izvadi po 100 evra i svakom policajcu gurne u džep? Toliko su kaže bili dobri prema njemu? Delovao je zadovoljno jer je održao reč i overio svoju čast? Neki mediji su preneli da se pre pet godina zarekao da će prvom prilikom kad ga bude sreo, da premlati kolegu sa kojim je pre nego što je pukla tikva, i pre dolaska Jelene Trivan na čelo Upravnog odbora komunicirao i razmenjivao poverljive mejlove: Koje filmove treba da finansira Filmski centar a koje ne, koliki bi mogao biti profit, a koliki tal i ušur?

Da budem iskren, vinovniku skandala ne pominjem ime – jer pomalo bremzam. Nije mi svejedno… Šta ako se večitom mladiću srpskog filma, idolu i miljeniku društvenih mreža, a kako se zucka i budućem predsedničkom kandidatu srpske opozicije – ne dopadne ovo što pišem? Šta da radim? Da berem kožu na šiljak? Osumnjičeni za nasilništvo koje su na televizijama sa nacionalnom frekvencijama videli milioni ljudi, kako ga je u službenom postupku tetošilo i mazilo tužilaštvo ,– može slobodno, kako to pravnici formulišu, da ponovi delo kad mu se ćefne i bez posledica? I da i mene negde zaskoči i izpanpuleca…? I da i meni kao ne utreniranom i nesrećnom autoru „Ubica mog oca” i „Dare iz Jasenovca” pokaže i dokaže – ko je prvi, najbolji, najtalentovaniji, i najlepši…

Posle izliva agresije na Festivalu glumačkih ostvarenja – šta je sledeće? Bačena bomba u dvorište? Hekler sačekuša? Eksplozivna naprava ispod automobila? Ko će kome, i ko će na koga? Kome ćemo mi koji se bavimo javnim poslom i umetnošću biti uzori? Kojoj deci? Kojim mladim naraštajima? Pogotovu danas kada su ukupno objedinjeni budžeti za kinematografiju i filmsku industriju najveći u savremenoj kulturnoj istoriji Srbije. Kada mnogi ističu da se nalazimo u zlatnom dobu srpske kinematografije. Kada ima mesta za sve i svakoga, kada ne snima samo ko neće? Za šta je, hteli to da priznamo ili ne – najviše zaslužna država koja je stvorila takav ambijent i izdvojila i izdvaja nikada veće sredstva za kinematografiju. Da se čovek zdravog razuma zapita – čemu onda svađe, razmirice, podmetanja, a sada smo se uverili, i patološka mržnja kao inicijalna kapisla sukoba u kojima lako može pasti i krv? Zar nije logično da svi, a pogotovu vodeći ljudi u kinematografiji pokažu malo više normalnosti, razumevanja, odgovornosti, samopoštovanja, kolegijalnosti i tolerancije… Pa, ne trgujemo mi drogom – nego pravimo filmove i TV serije? Čemu, otkud i odakle tolika ostrašćenost, mržnja i zlo – koje je za svaku osudu…

I na kraju – još par zapažanja. Savet festivala koji oduvek sa gostoprimstvom o kojem se godinama priča prima i dočekuje goste, zvane i nezvane, pa čak i namernike – umesto da snažno osudi nasilništvo, izdao je nemušto saopštenje o nemilom događaju, rekavši „da se zbio u hotelu a ne u festivalskim prostorijama, i da pretučeni reditelj nije bio gost festivala”? Što je krajnje neumesno, neprikladno i ponižavajuće. Čak i da je potpuno nepozvan banuo na festival – reč je o reditelju koji je samo u poslednjim godinama režirao i producirao dva najveća filmska projekta u srpskoj kinematografiji? Bez obzira kakvi su i koliki dometi tih projekata – zaslužio je da mu se pod noge baci crveni tepih. Nesnalaženje i nemerljivu štetu nanetu festivalu donekle je svojim mudrim odlukama ublažio stručni žiri kojim je predsedavala istaknuta glumica Ljiljana Dragutinović. Vinovniku skandala koji je nažalost obeležio ovogodišnji festival – nije dodelio nagradu. Bez obzira što je u filmu u kojem je igrao, kako kažu, napravio ulogu svoje glumačke karijere. Makar se pronose takvi glasovi i bez obzira što film nisam gledao – nemam nijedan razlog da sumnjam da li to tačno? Svojim nepromišljenim činjenjem napravio je veliku štetu festivalu, filmskoj branši, kinematografiji i kulturi Srbije – i nesagledivu samom sebi. Poruka je jasna – posle svega, previše bi bilo da ga festival  još i nagradi?

Glumac, scenarista i reditelj