Provokacija poznatog
Romani do juče iščitavani u postmodernističkom kodu kojem su samo malobrojni čitaoci mogli da stanu na crtu i osete istinsko uživanje, par decenija kasnije su prešli, barem neki od njih, u korpus „klasične” literature, književnost u potpunosti raščivijanih zamki koje teško da mogu da prevare i najneupućenije. Ova, naknadno osvojena, prohodnost postmodernih poetika mogla bi doneti novu vrstu uživanja i uzbuđenja onim čitaocima koji su se tek sada osetili spremnim da se ukrcaju na voznu kompoziciju postmoderne. Na njihovu sreću, još uvek se dodaju novi vagoni, iako se lokomotiva već odavno više ne vidi.
Novi roman Aleksandra Gatalice svoje postmoderno uporište pronalazi u nekolikim opštim mestima kojima bi se mogao pridodati epitet „klasičnih” i u formi i u temama: epistolarna forma „Nevidljivih” je u funkciji pseudodokumenta kojim će pisac opravdati pseudoistorijski fon romana. Teza da je svaka istorija koja nam se prezentuje kao istina, zapravo samo jedan od mogućih istorijskih tokova, rado je korišćen motiv kako literature, tako sve češće i prosečnih privatno-kafanskih razgovora. U njega se, podstaknuti sklonostima ka konstrukciji, mistifikaciji, izvrtanju činjenica do granice fantastike, još lakše uklapaju brojne teorije zavere, tajna društva, moćni ljudi iz senke... Tako se stvaraju pseudobiografije i pseudoistorijske pripovesti imanentne duhu literature i poznatoj zamisli da je u književnosti jedina istina – estetska, a svaka fakcija zapravo čista fikcija.
Gatalica polazi od nekoliko poznatih teza dovodeći ih u međusobnu zavisnost i razrađujući ih u novom kontekstu konstruisanom za potrebe romaneskne priče: smrt istorije, smrt umetnosti, kao i produžetak njihovog postojanja kroz simulaciju stvarnosti, ovde je doveden u vezu sa komunističkim stereotipom o umetnicima kao „inženjerima duše” i trenutno izvrnut u ironičnom obrtu u svoju suprotnost. Naime, u „Nevidljivima”, umetnici postaju marionete u rukama nekih skrivenih „inženjera duše”, a umetnost koja zamire još u 19. veku, iznenada oživljava podstaknuta naporima tajne i nevidljive grupe koja se bavi „duhovnim inženjeringom” produkujući umetnike, kritičare, teoretičare, umetničke događaje, pravce ali i publiku.
U ovu igru upleten je jedan od „inženjera”, fiktivni lik političkog komesara, iz same vrhuške bivšeg jugoslovenskog vođstva. Kako se sve sagledava iz žižne tačke 1952, Gatalica dodatno baca i jedan iskošeni pogled na istoriju uspona komunizma i socrealizma u Jugoslaviji, naporedo sa praćenjem svetske istorije umetnosti, a oba predstavlja kao paralelne tokove jedne moguće stvarnosti.
Čitalac koji hronološki otkriva sve detalje svetske zavere, prateći tok jednostrano upućivanih pisama, mogao bi biti naveden da roman doživljava kao uzbudljivi krimi-zaplet da nije izvesne predvidljivosti koja postoji već u samom konceptu doslednog korišćenja postmodernih književnih prerogativa. Njihovo ulančavanje se bez većeg napora može nabrojati, a samim tim i anticipirati sve do nivoa fabule, što romanu oduzima onu meru provokativnosti koja mu je isprva bila namenjena: počev od opšteg mesta da je pisac uvek u ulozi demijurga, vrhovnog „nevidljivog inženjera duša” (paralela sa glavnim likom romana je nezaobilazna) sposoban da mistifikuje i konstruiše čitave svetove, sve do, takođe, očekivanog razrešenja u formi otvorenog kraja koji preti da postane novi početak.
Ipak, ova zavodljiva igra pisca, čak i kada je predvidljiva i poznata, i dalje ima sopstvenu poetičku tenziju ostvarenu u činjenici da je i sama fikcionalizacija mogućih svetova, preklopljena u odsudnim trenucima čitanja sa čitaočevim shvatanjem realiteta i istinitosti koje hotimično podriva, jedna je od mogućih poetičkih snaga za krčenje najboljeg puta ka literarnoj dopadljivosti.