Lukašenko odabrao stranu

Aleksandar Lukašenko, koji je građanima poručivao da se od pandemije leče odlaskom u saune, vožnjom traktora ili votkom, ponovo je iznenadio svet najavom da će „veoma skoro” napustiti položaj predsednika Belorusije.

Godinu dana pošto je proglasio pobedu na predsedničkim izborima a potom se brutalno obračunavao sa demonstrantima koji su ga optuživali za bezočnu krađu, on je već identifikovao dvadesetak mogućih naslednika koji svi „na neki način” podsećaju na njega.

Poslednji evropski diktator, kako ga zovu, učinio je sve da Belorusija postane talac njegove 27-godišnje vlasti, ali nije spreman da se povuče u penziju. „Neću imati miran život do svoje smrti”, izjavio je najavljujući posredno da miran život neće imati ni blizu deset miliona Belorusa.

Stvari u zemlji su se naglo pogoršale 2020. Lukašenko je pohapsio protivkandidate koji su nameravali da izađu na predsedničke izbore. Iako su nezavisna istraživanja nagoveštavala da je opozicionarka Svjatlana Tihanovskaja osvojila više od 70 odsto glasova, predsednik je izokrenuo stvarnost pa su zvanični rezultati govorili da je on dobio najmanje 80 odsto glasova, a ona tek deset procenata.

Na talase nezapamćeno velikih demonstracija uzvratio je hapšenjem 35.000 ljudi. Stotine su podvrgnute torturi. Utamničeno je barem 600 političkih zatvorenika, u zatvoru služe kazne ili čekaju suđenja 32 novinara, a više od 50 nevladinih organizacija je zabranjeno. U novom talasu nedavno je pohapšeno još 20 istaknutih aktivista.

Posle najgoreg udara na ljudska prava tokom 27 godina vladavine, Lukašenko je sebi obezbedio šesti mandat  isključivo zahvaljujući lojalnosti bezbednosne agencije koja je zadržala ime iz sovjetskih vremena – KGB. Provokativno se pred svojom rezidencijom u Minsku pojavio u pancirnom prsluku sa „kalašnjikovim” u ruci.

Smatrajući se bezbednim, pošto je uspeo da umiri proteste, velmoža se osilio. U maju je naredio prinudno sletanje aviona zapadne avio-kompanije u Minsk da bi uhapsio jednog opozicionog novinara. Početkom avgusta, beloruski opozicioni aktivista koji je emigrirao za Ukrajinu nađen je obešen pod sumnjivim okolnostima u parku u Kijevu. Prethodno se kolegama žalio da ga neko prati.

„Za godinu dana njegov režim je od nelegitimnog postao teroristički”, izjavila je Tihanovskaja koja živi u egzilu u Litvaniji.

Lukašenko je sve vreme računao na retku spoljnu podršku koju ima – Vladimira Putina. Rusija je posle obazrivosti prvih dana posle izbora čvrsto stala iza despota iz Minska. Proradila je autokratska bliskost iako dvojica predsednika nemaju mnogo međusobnih simpatija.

Rusija ne bi da propusti priliku iako je sasvim moguće da u tajnosti priprema neku alternativu Lukašenku koja bi bila predvidljivija i pouzdanija. Moskva ne pokazuje nikakav interes da u saradnji sa EU, Britanijom i SAD pomogne rešavanju beloruske krize. U meri u kojoj ignoriše Zapad, Rusija povlači niz poteza kako bi Lukašenka definitivno okrenula na svoju stranu i ostvarila bliske ne samo ekonomske već i političke integracije koje su odavno strateški cilj i deo Putinovog koncepta bliskog inostranstva koji podrazumeva Belorusiju i Ukrajinu.

Posle pobune na kijevskom Majdanu 2014, Rusija je anektirala Krim čime je otvoren rat u Donbasu koji se pretvorio u zamrznuti konflikt na istoku zemlje, u oblastima Donjecka i Luganska, ali koncept Ruskog sveta koji bi uključio južne i istočne delove Ukrajine nije se materijalizovao.

Putin je zato bio mnogo oprezniji prema Belorusiji. Kombinovao je propagandu i medije i postupne pritiske kako bi približio vlasti u Minsku jer se Lukašenko pokazao vešt u igri balansiranja.

Kremlj na sve načine podstiče dublje integracije ujedinjene države. Eksperti dve vlade aktivno promovišu ideje značajne, čak neizbežne integracije, sadržane u analitičkom izveštaju „Belorusija–Rusija Ujedinjena država: rezultati za građane i perspektive” koji je predstavljen 14. jula.

Tokom julskog susreta Putina i Lukašenka u Sankt Peterburgu Rusija je obećala da će i 2022. zadržati nepromenjeno povlašćenu cenu gasa. Belorusija je dobila novu tranšu ruskog zajma od 500 miliona dolara, drugu za šest meseci. Susreti su veoma učestali posle beloruskih izbora 2020.

Zapad bezrezervnom podrškom beloruskoj opoziciji pokušava da oslabi Lukašenka i zaustavi integracione projekte sa Rusijom, ali u tome nema previše uspeha. SAD su proširile sankcije zavedene 2006, a Kanada i Velika Britanija pridružile su se novim kaznenim merama zbog „brutalnih” obračuna sa političkim protivnicima, ali sankcije nemaju efekat koji bi Zapad priželjkivao.

Tokom julske posete Vašingtonu, Tihanovskaja je dobila punu podršku domaćina a tada je izjavila da bi Rusija mogla da igra konstruktivnu ulogu u rešavanju krize i da bi pozdravila njenu posredničku ulogu – ukoliko bi povukla podršku Lukašenku.

Sasvim nerealna procena koja dodatno govori o tome da, uprkos demonstracijama i spoljnoj podršci, beloruski opozicionari nemaju ostvarljiv plan akcije i tako dodatno doprinose da se stabilnost vidi u vezama sa Rusijom, a ne Zapadom. Moskva je odmah odbila poziv da se uključi u dijalog režima i demokratskih grupa.

Zapad nije načisto šta da radi sa Belorusijom. Već jednom se opekao sa Ukrajinom omogućavajući Rusima da anektiraju Krim i da uz pomoć svojih paravojnih snaga kontrolišu značajne istočne delove zemlje.

Lukašenkovoj politici balansiranja koja je frustrirala Moskvu i nervirala Zapad približava se kraj. Definitivno je odabrao davno odabranog saveznika, jedinog mogućeg iz autokratskog bratstva. Zapad je ispao naivan nadajući se nekom drugom obrtu.

Možda i ima nečega u tome što ruska propaganda uporno ponavlja da se tokom ženevskog samita predsednika Džoa Bajdena i Putina Amerika u principu saglasila da ostavi Belorusiju u ruskoj sferi uticaja.

Putin se izgleda pobrinuo da svog brata u Minsku ubedi da se povuče i tako izbegne da ga ruši narod na ulicama. Bio bi to loš primer za Rusiju, kao što su potvrdila Putinova reagovanja na revolucionarna gibanja u Ukrajini i Gruziji.