Kad se srce skameni

Kada se odluče na zločin, žene to čine planski, a ređe u afektu, glasi skoro jedinstven stav stručnjaka. Žene su, pokazala su dosadašnja istraživanja, u stanju da godinama trpe različite oblike psihičkog i fizičkog nasilja u porodici. Međutim, kada reše da prekinu taj začarani krug torture, onda to čine precizne, mirne ruke i ledena srca, uverene u neminovnost takve odluke.

„Vukao me za kosu i udarao mi glavom o zid, tražeći od mene da  ponavljam njegove reči – ti si debil. Gurao me je, šutirao, kao da nisam živo biće, kao da sam njegov pas”, samo je jedno od brojnih potresnih ispovesti žena koje su objavljene u studiji posvećenoj motivima ubistava koja izvrše žene u Srbiji.   

Da muške pesnice „šamaraju” iza vrata porodičnih domova, a ženski jecaji i modrice ostaju prikriveni, više ne predstavlja nikakvu novost. Izbrisane su i socijalne razlike, batine, kažu statističari, podjednako dobijaju intelektualke, domaćice i „striptiz igračice”.

 Porodično nasilje, nažalost, u mnogim delovima sveta još se tretira kao „privatna stvar” i ostaje neprijavljeno, a žena nezaštićena, i zakonski i fizički.

U takvim situacijama, neke žene koje su godinama, nekada decenijama, zlostavljane odlučuju se na radikalni „životni rez”, pokušavajući same da preseku lanac u kome tumaraju u paklu nasilja, košmara i „crnih modrica”. Kako se može pročitati u istraživanju dr Dragane Čukić, specijaliste za sudsku medicinu, koja je magistrirala na temi „Žena ubica” i doktorirala na ubistvima koja su počinile žene u Crnoj Gori od 1991. do 1995. godine, žene se na takav čin odlučuju posle dugogodišnjeg maltretiranja u braku. Na prostoru bivše Jugoslavije, navodi se u istraživanju, najmanje žena ubica bilo je u Crnoj Gori i na Kosovu, što se tumači tradicionalnim vaspitanjem žena iz tih krajeva.

Za razliku od Zapada, gde nije retkost da žene „uprljaju ruke i savest” zbog novčane dobiti, u Srbiji se na teške zločine žene uglavnom odlučuju iz emotivnih razloga i uvek se same prijavljuju policiji, potvrđuje navedeno istraživanje. Takvo ponašanje tumači se odsustvom griže savesti i jasnom namerom da se zločin počini.

Elizabet Palmer, novinarka televizijske stanice CBS News, prilikom posete iračkom zatvoru za žene došla je do saznanja koja su šokirala svetsku javnost. Iza rešetaka su čamile žene, samo zato što su njihovi muževi bili optuženi za terorizam.

„Naši muževi su optuženi... i mi smo uhapšene” – bili su vapaji koje je zabeležila novinarka u zemlji u kojoj je ženska čast iznad svega.

Institut za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu sproveo je, pre nekoliko godina, naučna istraživanja koja ukazuju da se oko muškaraca koji se nalaze na služenju zatvorske kazne stvara oreol heroja i junaka, dok za žene osuđenice važe drugačiji kriterijumi. Žena iza zatvorskih zidina, navodi se u istraživanju, obično je sramota za porodicu, i to ne samo u patrijarhalnim već i u demokratskim društvima. Često bivaju zaboravljene od svojih najbližih, retko im ko dolazi u posetu, a nije nepoznat slučaj da se i deca okreću protiv majki koje nose „prugasto odelo”.

Kada je reč o Srbiji, u Požarevcu se nalazi jedini zatvor za žene, koji je napravljen 1874. godine i u kome ima mesta za oko 200 osuđenica. One su razvrstane u pet vaspitnih grupa, a kazna koju izdržavaju može biti od mesec dana do dvadeset godina.

Snežana Lakićević-Stojačić, iz Ministarstva rada i socijalne politike, prilikom nedavne posete ovoj ustanovi izjavila je da će u narednom periodu posebna pažnja biti posvećena osposobljavanju zatvorenica za različite vrste zanata. Prema njenim rečima, na izdržavanju zatvorskih kazni nalazi se veliki broj žena koje su žrtve porodičnog nasilja, a obuku za različita zanimanja do sada su prošle i zatvorske radnice i deo osoblja koji radi u zatvorima. Kako je naglasila, u planu su radionice i terapeutski pristupi sa zatvorenicama, kao i nastavak rada sa zatvorskim osobljem.

Zatvorenicama u požarevačkom pritvoru organizovan je celokupan „radni dan”: postoji obuka za krojačke poslove, vezenje, izradu grnčarije, a neke od njih vreme provode u dramskoj sekciji, što im olakšava da prebrode dugačke zatvorske dane.

 U istoimenom zatvoru postoji i zaseban deo u kojem se nalaze trudnice i porodilje. O bebi rođenoj iza rešetaka brine se tim zdravstvenih radnika – lekara, medicinskih sestara, dadilja. Saglasno zakonu, dete pored majke u zatvoru može da ostane godinu dana, posle čega Centar za socijalni rad pronalazi novog staratelja. Sa njim dete ostaje dok majka ne bude bila na slobodi.