Posle finala

„Tata, je li ovo ponovo bio referendum?”, upitala je desetogodišnja devojčica svog oca posle finalne utakmice prvenstva Evrope u vaterpolu u Malagi i velikog slavlja koje je potom usledilo u Crnoj Gori. Podvig vaterpolista Crne Gore i osvajanje zlatne medalje bio je povod da na ulice crnogorskih gradova izađu pretežno mladi ljudi i proslave gotovo neverovatan uspeh Zlokovića, Jokića, braće Janović, Gojkovića, Šćepanovića, Ivovića, Paskovića, Uskokovića i drugih, koji su u premijernom nastupu na velikom takmičenju došli do pobedničkog pehara.

Jedna druga Crna Gora ostala je kod kuće i odtugovala još jedan poraz onih za koje je navijala. Srbi u Crnoj Gori, koji ovde godinama gube na izborima, čekali su okršaj srpskih i crnogorskih vaterpolista sa pomešanim osećanjima. Crnogorski vaterpolisti (uglavnom iz Boke Kotorske), koje predvodi odlični trener Petar Porobić, svih ovih godina se nisu eksponirali u politici i uvek su isticali da su u veoma dobrim odnosima sa svojim dojučerašnjim drugovima iz reprezentacije SCG, pa njihov poraz ni najostrašćenijima ne bi doneo pravu radost. Uostalom, ovaj poraz i nema veze sa onim koji su pobornici državnog zajedništva srpskog i crnogorskog naroda doživeli 21. maja 2006. godine na referendumu, već i zbog toga što mu je prethodila fer igra i korektno ponašanje svih aktera u bazenu (dobro, ne računajući sudije). Zapravo, poraz ne bi ni boleo crnogorske Srbe da im nije priselo uzvikivanje slogana: „E viva, e viva Montenegro!”. Mnoge taj uzvik, s razlogom ili ne, neprijatno podseća na 12. jul 1941. godine i italijansku okupaciju Crne Gore.

Ona devojčica s početka ove priče pitala je oca nekoliko puta tokom finalnog susreta, a posle isključenja Gojkovića, Janovića, Nikića, Jokića, Vujasinovića... „Je li naš isključen?”. I dobijala zbunjujući odgovor: „Svi su naši!” I u jednom i u drugom timu ima Srba i Crnogoraca. I svima je podjednako važno da Danilo Ikodinović ozdravi. I ništa joj nije bilo jasno.

Vaterpolisti Crne Gore, prvaci Evrope, dočekani su juče na tivatskom aerodromu i sinoć u Podgorici, kao heroji. I zaslužili su sve počasti. Na njihovom dočeku bilo je „pola” Crne Gore. Možda će i ona druga polovina jednom doći. Mnogi veruju da bi za tako nešto trebalo samo malo dobre volje.