Nekad bila veletovska kula

Višegrad – Nekad najmnogoljudnija višegradska sela, polako i sve vidljivije izumiru i postaju svojevrsni istorijski spomenici koje održavaju staračka domaćinstva i povremeno oživljavaju vikendaši.

Pored nekoliko novih vikendica još gordo prkose vremenu stare nakrivljene drvene kuće, sa razbijenim staklima poluotvorenih prozora. A na vratima, koja se nikad preko dana nisu zatvarala, stoje zarđali katanci, odavno „zaštićeni” gustom paučinom.

Odavno su ovde iz pradedovskih dvorišta pobegli njihovi stanovnici.

Po koji retki stanovnik će vam jednostavno reći da je sve zamrlo što je odnegovalo generacije i generacije.

Takvo je i višegradsko selo Veletovo, iz čuvenog dobrunskog kraja. Plodna zemlja i ostaci zapuštenih voćnjaka svedoče da je u ovom selu nekad bilo i te kakvog života. Danas, na žalost ovde skoro da i nemate sa kim prozboriti o njegovoj burnoj prošlosti.

Zato smo se u Veletovo zaputili sa starim hadži-Savom Andrićem, koji je dolazeći iz Višegrada, usput obišao kuću u kojoj se rodio i prošetao imanjem na kome je proveo mladost i najbolje godine.

Da se, kako kaže, „nadiše čistog vazduha i napije hladne izvorske vode, kakve nema na daleko”.

– Veletovo je u mojoj mladosti bilo puno živosti i prepuno omladine. Mogao si izaći iz kuće u pola noći da čuješ pesmu momačku i devojačku. Ovde se oduvek puno radilo, družilo i pevalo, seća se stari hadži-Sava.

Priseća se kako je svaka kuća imala u proseku po šestoro čeljadi, a u selu je bilo 35 pravoslavnih kuća.

– Nismo imali ni televizor, ni radio, ali smo se družili i sve u dogovoru radili, kazuje hadži-Sava.

Nasred sela Veletova, u pitomoj zaravni, dominiraju ostaci uklete kule veletovske, ispod čijih bedema izvire jak mlaz hladne vode koja se omanjim potokom uliva u Rzav. Jedna od brojnih legendi svedoči o tamnovanju i tamničarima kule veletovske, a danas je to samo zapuštena i šipražjem zarasla visoka kamena zidina. O ovoj kuli hadži-Sava priča ono što mu je, kako reče, pobožna baka Cvijeta pripovedala još dok je bio dečak.

– Baki su te priče i sećanja ostavili njeni stari, naglašava hadži-Sava, pojašnjavajući da su za vreme turske vlasti porušene dve crkve u blizini Veletova, jedna na Dubu, a druga na Kobilama. Od njihovog kamena napravili su ovu kulu veletovsku!

On kaže da na obližnjem Dubu ima jedan poveći kamen na kome su vidljivi zapisi, te bi voleo da se to ispita i otkrije prava istina o postojanju pravoslavnih hramova u ovom višegradskom kraju.

Priča nam zatim da je u slivu rečice Veletovčice, od njenog izvora do ušća, bilo mnogo vodenica potočara. I sada se tu mogu videti ostaci kamenih zidina od vodeničkih podruma, koji na zaraslim obalama nemo svedoče o nekadašnjoj živosti u ovom pitomom i rodnom kraju.

Hadži-Sava dalje priča da je u vreme njegove mladosti u Veletovu i okolnim selima bilo toliko dece da su pored postojeće škole, koja je radila u staroj austrougarskoj kasarni, morali otvarati još jednu u kući njegovog oca Sredoja.

– U te dve škole dolazilo je između 250 do 300 đaka. Uz nas, slivali su se tu i đaci iz okolnih sela Jelašaca, Dubova, Crnčića, Tetrebice koja je pripadala Srbiji, pa zatim Stoca, Bijele, Tasića i Jagodine, priseća se hadži-Sava.

U centru Veletova i danas stoji stara kamena škola koja bi i te kako mogla još poslužiti za nastavu, ali kakve vajde kad nema onog glavnog – đaka i njihove živosti.

Ulazimo u ovo, davno napušteno školsko zdanje. U zbornici je na zidu okačeno zvono, koje je nekad pozivalo đake na čas ili im označavalo toliko čekane odmore. Kao svojevrsni spomenici ostali su dečiji potpisi na tabli iznad katedre i na nekoliko oronulih klupa.

Ko zna, možda je neko od ovih „potpisnika” poznati naučnik, doktor, istoričar ili novinar... tek i to je mali spomenik nekadašnjeg života u Veletovu.

Hadži-Sava nam pokazuje potok ispod veletovske kule i kazuje kako je njegov otac Sredoje, kao posebno uman seljak, svojevremeno napravio pravu malu hidrocentralu. I pre svih u selu imao svetlo u kući.

– Bilo je to pedesetih godina prošlog veka. Seljaci, naši susedi, rođaci i komšije, to su doživljavali kao neko čudo, specijalno dolazeći da vide kakvu je to neobičnu „petrolejku” Sredoje napravio u svojoj kući, priča hadži-Sava.

Kaže da je, kao i većina njegovih vršnjaka, vrlo mlad otišao iz Veletova. Sa tugom konstatuje da je to danas skoro konzervirano selo koga čuva samo još nekoliko starica.