Da li država instrumentalizuje škole

Korona je doprinela da se shvati da su bajke zanesenjaka o nastavi na daljinu, uz pomoć informacione tehnologije, preterane. Bilo je čak tvrdnji da će nastavnik  biti nepotreban jer će provereni stručnjak iz nekog informacionog centra tumačiti gradivo, a da će učenici, gledajući i slušajući, iz papuča, uspešno savladavati program. Brzo se videlo da je nastava „oči u oči” i dalje nezamenljiva. Korona nam je, međutim, skrenula pogled sa, uslovno rečeno, učioničke nastave, uticala je da vidimo samo njene dobre strane i da  ne otklanjamo slabosti koje su odavno poznate. Malo je učinjeno, gotovo ništa, da se prevlada transmisioni karakter saznajnog procesa u kome je nastavnik protočni kanal, relej između  nauke i učenika. On planira, autoritarno upravlja, kao sa propovedaonice predaje u završnom obliku, nemilice troši časovno vreme, vrednuje. Učenici su u recepcijskom položaju, dužni su da slušaju, prihvataju, memorišu i, na zahtev nastavnika, da reprodukuju ono što su od njega čuli ili u udžbeniku pročitali. Uvrežilo se shvatanje da je najbolji onaj nastavnik koji zanimljivo izlaže, a učenik koji to dobro reprodukuje. Međutim, u toj reproduktivnoj nastavi angažovan je samo mali i manje važan deo učenikovog potencijala – pamćenje, a potpuno zapostavljeno ono najbitnije – mišljenje, a ubedljivo je najvažniji zadatak nastave da kod učenika podstiče i neguje stvaralačko mišljenje.

U svetu su se pojavili nastavni modeli u kojima se on (taj zadatak) uspešno ostvaruje, a jedan od njih je konstruktivistički pristup zasnovan na konstruktivističkoj epistemološkoj teoriji. Traži se da nastava bude proces samostalne  učenikove konstrukcije stvarnosti na osnovu konteksta iz njegovog iskustva, kao i zbivanja u okruženju. U takvoj nastavi nema pogrešnog odgovora, jer je on samo povod za raspravu u kojoj se dolazi do tačnog rešenja. Pitanja i stavovi učenika su njena srž. Saradnja među njima je uslov da se stekne pouzdani individualitet koji se  formira kroz „drugog čoveka” u dijalogu. Tako se stvaraju misleće ličnosti.

A da li država svojim propisima i politikom podržava i podstiče formiranje takvih ličnosti kroz obrazovni proces?  U Zakonu o dualnom obrazovanju koji je donela Skupština Republike Srbije najvažniji cilj dualne nastave je obezbeđivanje uslova za sticanje kompetencija u skladu sa potrebama tržišta rada i jačanje konkurentnosti srpske privrede. Za učenje kroz rad obezbeđuje se i do 80 odsto časova stručnih predmeta. A to učenje je uvežbavanje operacija sredstvima rada i alatima. Čista reprodukcija. Tako biva jer najviše uticaja na oblikovanje programa ima poslodavac: takvi učenici ostaju bez dovoljno teorijskog znanja koje je elastično i omogućuje lakše snalaženje u čestim savremenim promenama radnih tehnologija. Sem toga oni ostaju bez širih kulturnih vidika i bivaju onemogućeni da se razvijaju kao kritičke ličnosti koje se zalažu za društvene promene.

Dakle, tržišna konkurencija usmerava obrazovni proces, što nije nikakva novina. Tome su se oštro suprotstavljali pobornici kritičko-emancipatorske pedagogije koja je nastala u Nemačkoj 60-ih godina prošlog veka pod uticajem Frankfurtskog  filozofskog kruga. Klaus Molenhauer, jedan od utemeljivača ovog pravca ističe da pedagogija treba da se oslobodi dogmatskog balasta i da teži ka autonomiji, da samoodređenje bude cilj obrazovno-vaspitnog rada, da svrha pedagogije bude punoletstvo subjekta, što je drugi termin za autonomiju.

Iz poznatog Uneskovog izveštaja iz 1996. godine Obrazovanje za 21. vek, navodimo jedan od ključnih zadataka: „Učiti da se bude razvijenija ličnost koja će biti  u stanju da deluje sa najvećim stepenom autonomije, prosuđivanja i lične odgovornosti. U tom smislu obrazovanje ne sme da zanemari nijedan aspekt sveukupnog potencijala učenika – uključujući i kulturni potencijal”.

Postavlja se pitanje: da li država kao spoljni činilac u obrazovanju (nameće zakone i programe) svojim zahtevom da škole doprinose jačanju konkurentnosti privrede i stvaranju kompetencija prema potrebama tržišta rada zapostavlja širi kulturni kompleks i potencijale učenika? Da li je njoj u interesu da oni budu samo dobri i uvežbani proizvođači ili i samostalne kritičke ličnosti spremne da se bore za  društvene promene? Politika pragmatične instrumentalizacije škola koja ima u vidu samo korist i bruto  društveni  proizvod sigurno neće doprineti formiranju autonomnih ličnosti  već poslušnika kojima je postojeće stanje uvek dobro. Neka bude kao što jeste kao u Domanovićevom „Mrtvom moru”.

Profesor u penziji