Đukanovićev Pigmalion

Peti septembar 2021. godine nam posvedoči da u đukanovićevskoj Crnoj Gori ne stanuje poslovično crnogorsko čojstvo i junaštvo. „Najsmeliji, najpametniji, najotmeniji đukanovićevski Crnogorci” pokazaše, od 2006. godine naovamo, svoju ranije prikrivanu opačinu. Postadoše sve naj – u negativnom smeru: najokrutniji, najlicemerniji, najuporniji i najneočekivaniji protivnici svoga zdravog crnogorskog i srpskog naroda. Ne može im se osporiti pragmatičnost, ali im se može sporiti pripadnost većinskom delu naroda Crne Gore, bilo da se legitimišu kao Crnogorci ili Srbi (ne isključujemo i ostale), koje odlikuju istinsko poštenje, vernost, iskrenost, doslednost i humanost.

Onemoćala vlast Mila Đukanovića, stvarana za 30 godina njegove vladavine, iako je sada u opoziciji (sem predsednika po funkciji), pokušala je na Cetinju, gde je (samo navodno) većinska Crna Gora, da brani „čast i dostojanstvo njihove države”. Ima li goreg scenarija? Crkva odvojena od države, većina se izjasnila da ne sledi kurs predsednika, a on diktira da se ne može ustoličiti mitropolit u Cetinjskom manastiru, koji odvajkada pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Verujemo da svi koji cene i poštuju čojstvo i demokratiju lako prepoznaju previsoko izdignutu glavu narcisoidnog lidera Crne Gore i njegovih pristaša kao autokratiju. Đukanovićeva „elita” ne vidi narod Crne Gore, već samo svoje obogaćeno „najcrnogorskije” okruženje.

Crna Gora treba da se ponosi Cetinjem, ali ne ovakvim. Ono nije država Mila Đukanovića u državi Crnoj Gori – rezervna prestonica đukanovićevske „elite”, oaza iz koje Đukanović treba da krene u ponovno osvajanje vlasti, poput Napoleona. Krenuo bi da overi preveru svoga naroda; da preobuče tragove njegove kulture i civilizacije u novodnevno, tuđe i nedostojno ruho. On, zaslepljen i opijen tridesetogodišnjom vlašću, ne primećuje da mu je tron izmaknut i da ga crnogorski narod ne sledi. Uz njega je ostala samo njegova naoružana „elita”, koja uteruje strah crnogorskom mislećem narodu i preti „crnim danom i crnom sudbinom”.

 U televizijskom obraćanju, posle neuspelog puča, Đukanović više nije bio predsednik crnogorskog naroda, već njegova sen, Pigmalion koji su izvajali tuđinci, bez perja iz NATO-a, Hrvatske, „države Kosovo”, dela naroda iz BiH itd. Ti tuđinci su mu pružili podršku u svojim glasilima, navodno protiv prekomerne upotrebe sile. A šta je trebalo da se desi?! Da se planirani scenario ostvari u nasilnoj borbi na Cetinju za vlast! Molotovljevi kokteli, kamene barikade, zapaljene gume sa oblacima crnog dima, oglašeno oružje sa okolnih brda, snajperi i drugo, pripremljeni za fizički sukob na Cetinju, samo bi zavili Crnu Goru uistinu u crno. Neprijatan je suzavac, ali su manje bolne te suze od možda onih za potencijalno desetinama poginulih.

Đukanović i depeesovci su odgovorni za dešavanja na Cetinju. Nema mesta za pigmalionsko samoljublje već za više poštovanja stvarne narodne većine. Litije su potvrdile narodnu snagu i volju da Crna Gora želi život sa Srbijom u etničkom, kulturnom i svakom drugom zajedništvu kao dve suverene države. Narod hoće da sačuva svoje dostojanstvo: izvorno pismo, jezik, tradicionalnu veru i crkvu, kulturno i civilizacijsko blago koje im se otima. Dužnost državnih organa je da poštuju istinitu volju naroda i da zaštite tekovine te demokratije od otuđivanja, što je uspešno i ostvareno na Cetinju, bez žrtava. Pokazalo se da je đukanovićevski Pigmalion nepoželjan na vlasti u Crnoj Gori. Ako pravi Đukanović hoće da se i dalje bavi politikom, mora da ima sluha za demokratiju koju narod hoće, a ne autokratiju koju on sa svojima nameće.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo