O krivici i pokajanju

78. VENECIJA

Di Konstanco je sada uzeo kameru u ruke i sa svojim glumcima Tonijem Servilom i Silviom Orlandom i omanjom filmskom ekipom smestio se u napušteni sardinijski zatvor kako bi snimio film upravo o tome: o unutrašnjem zatočeništvu, često mnogo težem od onog bukvalno zatvorskog. „Unutrašnji kavez” Leonarda di Konstanca prikazan je u Glavnom programu van konkurencije na 78. Mostri, dočekan i ispraćen velikim aplauzom.

Vaš film je neuobičajena zatvorska priča u odnosu na one koje smo navikli da gledamo na velikom ekranu? Svi su u njemu i njegovoj klaustrofobičnoj atmosferi zatočenici, i zločinci i stražari?

Inicijalna ideja o filmu došla je iz razgovora i iz onoga što sam čitao na temu osećanja krivice i pokajanju i tako sam završio u zatvoru i napisao ovakvu zatvorsku priču. Ja dolazim iz sveta dokumentarističkog stvaralaštva i volim da istražujem ljude i vrlo dobro znam kako oni mogu da se menjaju ispred kamere. Volim i da posmatram i istražujem mesta. i zatvor je nekako spojio te dve stvari u prostorima ispred i iza rešetaka. Razgovarao sam sa mnogim rediteljima, sa psiholozima, stražarima i bivšim zatvorenicima i bio sam iznenađen kako ljudi o tome pričaju i kako smatraju da su zatvorenici i zatvorski čuvari zapravo u istoj poziciji. I jedni i drugi su zatočenici, i jedni i drugi su u tom unutrašnjem kavezu samo sa različite strane rešetaka. Ta ideja je postojala od početka.

Dobro ste proučili i ulogu zatvorskih čuvara?

Da, iz susreta sa mnogima od njih, a neki i igraju u mom filmu, saznao sam da oni po ceo dan ne rade zapravo ništa osim što otključavaju i zaključavaju ćelije. Kada sam ih pitao šta još rade tokom svog radnog vremena, svi su mi odgovarali: „Ništa, samo smo tu, stojimo gde treba.” Raditi to „ništa” godinama na toj ničijoj zemlji može takođe da bude i tenzično, jer se nešto uvek može iznenada dogoditi. U Italiji svake godine ima mnogo slučajeva samoubistava zatvorskih čuvara.

Ono što je zanimljivo u filmu jeste i to što ne znamo mnogo o prošlosti vaših junaka, ali istovremeno njihove biografije možemo da „pročitamo” kroz njihovo kretanje, poglede, međusobne odnose. Igrate na kartu kreiranja psihološke pozadine likova kroz fizičku kretnju?

Kada gledate zatvorske filmove, a neki od njih su remek-dela, uvek imate jasne indikacije o tome ko je ko i ko je kakav od likova robijaša. Moja namera nije bila da ulazim detaljno u živote tih ljudi, ali sam želeo da postignem da gledaocima bude jasno da su svi oni opasni ljudi i da su u zatvoru sa velikim razlogom. Zato sam za glumce uzeo i veliki broj naturščika – bivših robijaša, ali i bivših zatvorskih čuvara. Neki od njih su se čak i prepoznali, jer su boravili u istom zatvoru samo sa druge strane rešetke i to je bilo zanimljivo. To sam uradio upravo zato što sam znao da njihova tela imaju memoriju gestova, toliko puta ponavljanih tokom godina. Otključavanje, zaključavanje ili ulazak i izlazak iz zatvorskih ćelija do dnevnog boravka ili šetnje, nameštanje kreveta i slično. Sve to i zatvorenici i čuvari rade spontano, gotovo mehanički, a profesionalnim glumcima bi bilo potrebno duže vreme da takvu vrstu rutine pokreta savladaju do one neophodne, gotovo dokumentarističke spontanosti.

Da li je ovako napušten zatvor kakav vidimo u filmu stvaran?

Da, ovaj zatvor je stvaran i napušten je pre devet godina. Bio je to dobro poznati zatvor u Sardiniji. Poznat po stražarskoj brutalnosti, zloglasan i surov. Bilo je mnogo prebijanja i tortura nad zatvorenicima i to je bio jedan od razloga što je zatvoren. Odmah do njega izgrađeno je novo, moderno i navodno humanije zatvorsko zdanje, ali što se surovosti tiče ostala je to ista stvar.

Postoji i jedna veoma dirljiva scena kada zatvorski čuvari i zatvorenici jedu zajedno poput bliske porodice?

Ta scena je pomalo i kao poslednja večera sa Hristom i dvanaest apostola. Za tom „porodičnom” zatvorskom večerom ih je trinaestoro. Nekako je ta večera logična i sasvim prikladna ideji filma da su svi u tom starom i ruiniranom zdanju zatvorenici. I kako bolje to stanje pokazati do zajedničkom večerom bez ikakvih barijera.

I filmska muzika prati tu gotovo religioznu scenu?

Da, muzika sa prizvucima džeza i džez varijacija, ali sa religioznom podlogom.

Interakcija između čuvara i zatvorenika najbolje se ogleda kroz odnos likova koje tumače Toni Servilo i Silvio Orlando, i jedan i drugi su autoriteti sa svoje strane rešetaka?

Toni, Silvio i ja smo rođeni u istom gradu, u Napulju, istih smo godina i bilo je samo pitanje vremena kada ćemo se okupiti na istom zadatku. Kada sam napisao priču poslao sam je i jednom i drugom sa pitanjem koju bi od te dve glavne uloge želeli za sebe. Bilo mi je logično da Toni prihvati ulogu autoritarnog zatvorenika, jer je već igrao uloge mafijaša, a da Silvio odabere ulogu iskusnog čuvara. Iznenadili su me odlukom da obrnu uloge i tako pred sebe stave veći izazov i pokažu mi potpuno poverenje. Bili su sjajni, lepo smo se družili posle snimajućih dana provedenih na relaciji zatvor-hotel. Oni su vrlo brzo uspostavili prijateljski odnos sa glumcima naturščicima, bivšim robijašima i čuvarima, što im je pomoglo da se opuste i ponašaju prirodno čak i kada zaborave svoj dijaloški tekst.

U „Unutrašnjem kavezu” nema nasilja niti brutalnosti i to je još jedna od neuobičajenih stvari za ovaj filmski žanr?

Da, nema scena nasilja, ali je ono sveprisutno. Njegovo postojanje oseća se i vidi na zidovima ćelija, po pravom lavirintu zatvorskih hodnika i po čitavom unutrašnjem prostoru napuštenog sardinijskog zatvora u kojem je trinaest ljudi ostalo zaboravljeno.

Šta je zajedničko Orlandu i Servilu

Dva velika italijanska filmska i pozorišna glumca Toni Servilo i Silvio Orlando nikada pre Di Konstancovog filma nisu radili zajedno. Nisu se čak ni lično poznavali iako su rođeni u istom gradu i dele reditelje sa kojima su sarađivali. Osim posvećenosti profesiji, Toni i Silvio imaju još nešto zajedničko. I jedan i drugi su igrali Berluskonija: Orlando u Moretijevom „Kajmanu”, a Servilo u Sorentinovom filmu „Loro”. Na ovo podsećanje dva glumca gotovo u glas za „Politiku” kažu: „Nadamo se da se ta naša uloga više nikada neće ponoviti...”