„Što bi doli, sad je gori"

Na popisu 2011. godine, Srba je bilo manje za 222.688 nego deceniju pre. Iste godine su 30.770 građana popisani kao Šumadinci, Vojvođani, Sremci, Timočani i Krajišnici. A bilo je i vanzemaljaca, Džedaja, Eskima, Marsovaca, rokera...

Nije zgorega malo šale, ali hajde da stvar podvedemo pod nauku i logiku, jer je previše ozbiljna i opasna. Mogu da promenim ime i prezime, adresu, suprugu, državljanstvo. Mogu i veru, milom (bosanskohercegovačko plemstvo je, pod Turcima, prelazilo u islam da bi sačuvalo imetak i ugodan život) ili silom (napretek je primera u NDH). Ne mogu da promenim roditelje (makar i ljut što su me lišili nasledstva), biološku decu, rasnu pripadnost. Ne mogu ni nacionalnu pripadnost. Kako mogu da budem Grk, ako su mi preci mnogo kolena unazad bili Srbi, ako su mi to i otac i majka? Nacionalnost je aksiom, očiglednost koja se ne dokazuje.

Stvaranje nacija je dug prirodno-društveni proces koji se, uglavnom, okončao pre podosta godina. Zato je čudna mogućnost da, pri popisu, svaka jedinka može da se izjasni koje je nacije, bez obzira na to šta je do juče bila. Elem, iako su im otac i majka Srbi, jedan sin može da u rubriku „nacionalnost” upiše da je Kubanac, drugi sin da je Čačanin, a kćerka da je, po „subjektivnom osećaju”, rokerka ili svemirka. Na sledećem popisu, nacija se može ponovo promeniti kao što se menjaju čarape ili automobili. Tako se nacionalna pripadnost, kao bitan elemenat identiteta, posve obesmišljava. Nije slučajno, nekome je to potrebno.

Mogućnost da pripadnost jednom gradu ili regionu može da zameni tradicionalnu pripadnost naciji ima prikriven cilj: kidanja spone s tradicijom, sa onima koji su ostali u konkretnom narodu, i labavljenja veze sa samom državom. Oni što se izjasne da su po nacionalnosti Vojvođani, ostaju pomalo i Srbi, ali sledeća generacija-dve to neće biti. Ako smo već Vojvođani, onda nismo Srbi. Ako nismo Srbi, zašto ne bismo imali i svoj jezik koji će se zvati po imenu nacije. A ako imamo svoju naciju i svoj jezik, zašto ne bismo imali i svoju državu. Takozvana međunarodna zajednica će nam, i te kako, u tome pomoći. I tako bi autonomaški san, mic po mic, prerastao u separatističku javu. Društveni dijalog je tu da pripomogne. Ne čini li se da se sve izokrenulo, da ono „što bi doli, sad je gori”, kako davno primeti Ivan Dživo Gundulić.

Bojan Cvitan,
prof. istorije