Bilans cetinjskih nemira

Odjeknula  zvona na Cetinjskom manastiru u čast novopostavljenog mitropolita, koji je na tom mestu nasledio preminulog Amfilohija. Sukobljene strane ubrzo su izašle sa proglasom u kojem se tvrdi da su postigle svoje ciljeve. I, odista, kada se sagleda šira slika, to nije daleko od istine – svi i jesu izašli kao pobednici! Ali su svi nešto i izgubili 

Iako u ne baš sasvim kanonskom okruženju, ceremonija ustoličenja mitropolita Joanikija u Cetinjskom manastiru obavljena je na najavljenom mestu i u najavljeno vreme, uz prisustvo jakih antiterorističkih snaga MUP-a Crne Gore.  Dan pre toga pojavila se informacija da će, iz bezbednosnih razloga, hirotonisanje morati da bude odloženo. U nedelju su ipak odjeknula  zvona na Cetinjskom manastiru u čast novopostavljenog mitropolita, koji je na tom mestu nasledio preminulog Amfilohija. Sukobljene strane ubrzo su izašle sa proglasom u kojem se tvrdi da su postigle svoje ciljeve. I, odista, kada se sagleda šira slika, to nije daleko od istine – svi i jesu izašli kao pobednici! Ali su svi nešto i izgubili.

Pođimo od SPC. Na godišnjicu parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, ova crkvena organizacija isterala je svoje pravo da se ustoličenje održi upravo na Cetinju, prestonom gradu crnogorske državnosti, uprkos protivljenju samih Cetinjana, čiji je glavni zahtev bio da se hirotonisanje obavi u Podgorici ili negde drugde (grad inače ima ugovorni odnos  o korišćenju Cetinjskog manastira sa SPC). Međutim, u kontekstu aktuelne situacije u Crnoj Gori, čin ustoličenja visokog crkvenog dostojanstvenika je davno već prerastao u nešto sasvim drugo, u svojevrsno političko-identitetsko pitanje oko koga se uveliko određuje polarizovano crnogorsko društvo, s Cetinjanima na čelu. Izbor upravo Joanikija za mitropolita  crnogorsko-primorskog dodatno je revoltirao građane Crne Gore, pošto je, između ostalog, poznato njegovo neskriveno divljenje prema istoričaru Aleksandru Rakoviću, autoru knjige „Crnogorski separatizam”, medijski najeksponiranijem negatoru crnogorske nacije.

Cetinje je oduvek bilo na ratnoj nozi sa Joanikijevim prethodnikom Amfilohijem, i to u vreme kada je ovaj bio u odličnim odnosima sa predsednikom Đukanovićem. U jednu reč, Cetinjani su ustoličenje Joanikija doživeli kao neku vrstu teološke uzurpacije sekularne i nezavisne Crne Gore, kao militantni crkveni desant na njihov grad, zbog čega su i organizovali proteste. SPC je pobedila, ali ne na krilima novozavetne etike i evanđeoske ljubavi, već uz upotrebu suzavca, pancira, helikoptera i šok-bombi. Sutradan, kada se sve ovo završi, kako će novoustoličeni mitropolit šetati među Cetinjanima? Uz policijsku pratnju i lično obezbeđenje? Kako će širiti hrišćansku ljubav i utvrditi solidarnost sa bratskom Srbijom? Hoće li biti doživljen kao neko ko gradi mostove ili ih ruši?

Drugu stranu, pak, predstavljao bi predsednik Đukanović. Njega je eksplicitno imenovala Mitropolija crnogorsko-primorska SPC kao organizatora nereda: „Ideološko-političke strukture bivšeg režima pokušavaju da izazovu nemire”. Pritom je, ne sme se to zaboraviti, idejni mandatar nove vlade bio počivši mitropolit Amfilohije, mada od crkvenih vlasti svakodnevno stižu poruke kako se oni ne bave politikom. I za Đukanovića se, isto tako, može reći da je izišao kao pobednik sa Cetinja. Kao državnik i iskusan političar, jednostavno je iskoristio priliku koja mu se ukazala da učvrsti svoje biračko telo i da, po liniji  političkog oportuniteta, dodatno ojača.  Da sebe ustoliči kao nekog ko jedini branu državu Crnu Goru od stranih uticaja, kao i da pokaže da dobar deo građana ne prihvata „Srpsku crkvu”. Teza da je predsednik Crne Gore i DPS-a glavni organizator protesta na Cetinju teško da stoji, uprkos pisanju ovdašnje tabloidne štampe: Đukanoviću se, poslovično, pridaje mnogo veća moć nego što je odista ima – posebno kao predsedniku države, jer su mu ovlašćenja gotovo simbolična.

Ostaje, na kraju, glavni kamen spoticanja između Srbije i Crne Gore: sukob dveju crkava, nekanonske crnogorske, koja se bori da povrati autokefalnost, i SPC. U korenu spora leži datum osnivanja obeju predmetnih crkava, pošto s tim u vezi stoji i pitanje njihovog pravnog subjektiviteta, a sve to zajedno vodi k onom najvažnijem: pitanju crkvene imovine, čija se vrednost u Crnoj Gori procenjuje na više stotina miliona evra. U uverenju novih vlasti u Crnoj Gori stoji da su eparhije SPC u ovoj državi osnovane još 1220. godine (dakle, još od vremena Rastka Nemanjića), dok je u isto vreme u Srbiji majčinskoj SPC priznat pravni subjektivitet tek od 1836. godine, što je paradoksalno.  Za početak, umesto optužbi o ”odsrbljavanju” i gromopucatelnih tvrdnji o tome kako je  „Srpska pravoslavna crkva starija od crnogorske države”, valjalo bi zaviriti u stare crkvene zbornike – „nomokanone” – što je neka vrsta opšteg ustava za sve pomesne crkve,  koje su potvrđene od Vaseljenske patrijaršije. U jednom takvom zborniku, poznatijem pod nazivom „Sintagma” iz 1855,  pod rednim brojem devet notirana je i Autokefalna Mitropolija Crnogorska. Te 1855. nije postojalo čak osam pomesnih crkava, koje postoje danas, među njima i srpska.  Iste podatke iznosi i ruski „Spisak”, koji se odnosi na stanje za 1848. godinu.  Ukupno je u njemu navedeno 10 tada postojećih pomesnih autokefalnih crkava. Pod rednim brojem devet je Jerarhija Crne Gore, dok se srpska crkva nigde ne pominje. Za početak, bilo bi dobro odatle krenuti, razjasniti sve nedoumice vezane za godinu osnivanja dveju sestrinskih, a posvađanih crkava.

Esejista i prevodilac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista