Vakcinisanje između prava i obaveze

„Tako se iz nečeg dobrog često izrodi nešto naopako. Zašto se i iz nečeg naopakog ne bi izrodilo nešto dobro?” (Bernhard Šlink, „Boje rastanka”)

Medicinske nedoumice o tekućoj pandemiji ne jenjavaju: meandriranja u gledištima, stručna (i laička) nadgornjavanja, nagađanja, neutemeljena predviđanja, oslanjanje na nepotpune, iskrivljene, varirajuće, pa i naručene statistike. A virus je ćudljiv, otporan i uporan, razvija se u sojevima, razliva se, plavi planetu. Za zadivljujuće brzo zgotovljene vakcine nije bilo dovoljno vremena da bi se podrobno ispitale i proverile, a grdna svetska nevolja je nalagala naročitu hitnost delovanja. Dosadašnja iskustva su još nedovoljna za konačnu iole usaglašenu ocenu svetski kompetentnih zvaničnika u pogledu optimalnog izbora cepiva, vakcinalne bezbednosti, delotvornosti, dužine dejstava, pa i mogućih trajnijih štetnih posledica vakcinisanja. Međutim, teško je poreći tvrdnju da su vakcine – bile i ostale – nezamenljiv medicinski alat i da se neprekidno usavršavaju. (Raspravu o uspešnosti organizovanja u suočavanju s pandemijom u pojedinim državama, o političkim manipulacijama predmetne pošasti, konkurenciji i profitnim stremljenjima farmaceutskih kuća, pa i o „teorijama zavere” – prepuštam drugima.) Uz prethodno skicirane „medicinske i političke rezerve”, tema je: zakonski osnov eventualne opšteobavezne vakcinacije u Srbije, ustavnost takvih regula, kao i ustavnost tzv. kovid propusnica kao propusnih kanala kretanja isključivo za vakcinisane.

Prema srpskom Zakonu o zaštiti od zaraznih bolesti (zakon), među taksativno navedenim zaraznim bolestima (čl. 4 i sl.) je i kovid 19, bolest koju izaziva virus SARS-CoV-2 a prenosi se vazduhom (čl. 5. tač. 5 – pod /1/). U okviru mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i načina njihovog sprovođenja (čl. 14. i sl.) je i „imunizacija i hemioprofilaksa” (čl. 32). Imunizacija (vakcinacija) je potencijalno trojakog izvorišta: 1) obavezna, za sve ili samo za pojedine kategorije lica – u pogledu Zakonom određenih zaraznih bolesti i u predviđenom uzrastu; 2) lekarski preporučena; 3) na lični zahtev. Pored toga, zakon veli da se „može (podvukao Z. T.) odrediti vanredna preporučena ili obavezna imunizacija protiv... zarazne bolesti za sva lica, odnosno za određene kategorije lica, ako se utvrdi opasnost od prenošenja te zarazne bolesti, kao i u slučaju unošenja u zemlju određene zarazne bolesti”. Vanrednu vakcinaciju po zakonu naređuje resorni ministar uz respektabilnu stručnu zaleđinu (čl. 33. zakona). Ustavnost tih normi pred Ustavnim sudom do sada nije dovođena u pitanje, a zakonska opcija propisivanja vanredne opšteobavezne (ili strogo selektivne) vakcinacije protiv navedene pandemije nije (još) korišćena.

Ustav utvrđuje pravo svakog na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (čl. 68) koju mu poglavito obezbeđuje država primerenim instrumentima. Ustavno je zajemčena i sloboda sopstvenog uverenja i sloboda da se ono po ličnom izboru promeni (čl. 43. st. 1). Analogno, član 8 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda sadrži Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, a njen član 9 – Slobodu misli, savesti i veroispovesti, uključujući i vlastito uverenje. No, sloboda uverenja, kao deo privatnog života svakoga, ne sme nipošto biti u suprotnosti s javnim poretkom  – svežnjem krucijalnih pravno obezbeđenih javnih interesa, osnovnih društvenih vrednosti i institucionalnih mehanizama u koje spada i postulat zaštite zdravlja – kao šire kategorije koja se tiče svih članova jedne zajednice i nje kao celine. Načelno uzev, pretpostavljena obavezna vakcinacija ne može se smatrati invazivnim udarom na zdravlje, već obrnuto: preventivnim postupkom njegove zaštite. Posebno stoga što pojedinac živi – kreće se i radi – u društvu, s drugima sebi ravnopravnim, te bi neizostavno morao solidarno i tolerantno da vodi računa kako o svojoj ličnosti, tako i o okruženju, užem i širem. Naređena obavezna vakcinacija za sve građane morala bi – na podlozi citiranih odredaba merodavnog zakona – da se u svakoj konkretnoj prilici prethodno medicinski i politički valjano obrazloži, da se jakim razlozima potkrepi. Da se proceni kao celishodan, neophodan potez u cilju (naj)potpunije zaštite zdravlja nacije (građana) Srbije kako bi se krajnje opasna i rastuća smrtonosna zaraza suzbila. Pod navedenim uslovima, zakonski predviđena opšteobavezna vakcinacija je apsolutno u skladu sa Ustavom. Ne bi prekomerno ograničavala ljudska i manjinska prava (zdravstveni integritet građana, lična uverenja, odnosno privatni život i drugo), ne bi zadirala u njihovu suštinu (imajući u vidu kriterijume iz čl. 20. Ustava). Ipak, ne treba smetnuti sa uma „da je lakše neke stvari učiniti legalnim, nego legitimnim” (N. S. R. Šamfor). I kad se uvede kao obavezna, vakcina štiti svakog primaoca samo hipotetički (ne garantuje se da i oni vakcinisani neće biti zaraženi!), posredno i druge, kao i ukupno narodno zdravlje.

Bude li došlo do propisivanja obavezne vakcinacije protiv kovida 19 za sve građane – sa izuzetkom onih kod kojih je lekarski (individualno ili konzilijarno) nesumnjivo dokazana kontraindikovanost na dotične vakcine (o čemu bi se izdavale zasebne javne potvrde) – protivljenje vakcinaciji bilo bi medicinski, društveno i ljudski nepoželjno. Štaviše, predstavljalo bi i kažnjivi pravni delikt, ujedno zloupotrebu ustavne slobode ličnog uverenja. S druge strane, ko ne ispuni tu javnu dužnost ne bi se mogao smatrati diskriminisanim spram onih vakcinisanih. U tom smislu bi i tzv. kovid zdravstvene propusnice za vakcinisane bile ustavne i zakonite. A ako se ne proglasi opšteobavezna vakcinacija, ostaje na snazi pravo da svaki građanin sâm odluči da li će da se podvrgne imunizaciji ili ne, po stručnoj preporuci ili po sopstvenoj volji. Tada bi uvođenje kovid propusnica na nacionalnoj ravni, zakonom ili na drugi način, kao ekskluzivni „ključ” za vakcinisane u pojedinim tipovima situacija (prijem u određene javne ustanove, poseta pojedinim javnim mestima, javnim priredbama, kafićima, klubovima itd.) – bilo neustavno: kovid propusnice bi teško narušavale načelo zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu (čl. 21. Ustava). Njima bi se – bez uvedene opšteobavezne vakcinacije – protivno Ustavu direktno zadiralo u jednakopravnost građana (čl. 20. st. 1. in fine).

„Veoma je tanak zid koji deli zdravo samopouzdanje i nezdrav ponos” (Haruki Murakami, O čemu govorim kad govorim o trčanju).

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu