Mape puta Angele Merkel

Kao i svaka pristojna osoba Angela Merkel zna kada treba zasvirati, a kada za pojas zadenuti. Mada je kao kancelarka mogla da „izgura” bar još jedan mandat, odlučila je da ode u penziju upravo kada je vreme. Uprkos tome, ili baš zbog toga njen uticaj na nemačku i svetsku politiku i dalje će biti značajan. Samo osobe svesne sopstvene beznačajnosti strahuju da gubitkom formalnog položaja gube i uticaj pa se bezočno bore da ga sačuvaju i kada im je davno došlo vreme za penziju.

Upravo iz tog razloga na njenu posetu Srbiji i regionu, koja se dešava uoči nemačkih parlamentarnih izbora, ne bi trebalo gledati kao na oproštajnu turneju bivše kancelarke. Značaj ove posete je što ona na različite načine trasira i budući odnos Nemačke prema ovom regionu i ocrtava budući smer delovanja Nemačke prema regionu i Srbiji.

Suprotno očekivanjima tema Kosova ostala je gotovo na margini susreta Merkel–Vučić, a ono što se čulo moglo bi se sažeti u sledećem: kancelarka Merkel je govorila o stvaranju „mape puta” u pregovorima Beograda i Prištine, a ne o hitnosti priznanja Kosova koje bi bilo preduslov nastavka razgovora kako to vidi Albin Kurti. Posebno je interesantno što je u rezimeu razgovora Aleksandar Vučić istakao, svoj od ranije poznat stav, da Srbija želi da prevaziđe zamrznuti konflikt postizanjem kompromisnog rešenja, a kancelarka nijednim gestom nije ostavila utisak da takav pristup osporava. Na taj način moglo bi se reći da su približene inače različite pozicije Beograda i Berlina u pogledu ovog političkog pitanja koje najviše udaljava dve strane.

Kada je o ekonomskoj saradnji reč istaknuto je ono što zapravo i čini suštinu odnosa dve zemlje, a to je obostrani interes za dalja ulaganja nemačkih kompanija u Srbiju. Ekonomski razvoj Srbije u velikoj meri je posledica saradnje sa Nemačkom, a sa druge strane, nemački interes jeste, a ubuduće će biti i više, ekonomsko širenje na prostor zapadnog Balkana – na kome je Srbija najveća i ekonomski najznačajnija zemlja.

Naravno svaka ekonomska ekspanzija ima i svoje geopolitičke implikacije. Pre svega, Nemačkoj je jasno da ekonomska trka sa Kinom ne može biti dobijena neekonomskim merama. Ako hoće da smanji kineski ekonomski uticaj, Nemačka mora da ponudi Srbiji nešto više i bolje, a to su tehnološki naprednije industrije i garancije da će ekonomski i radni uslovi biti bolji od onih koje nude kineski partneri. Protokom vremena to će biti sve teže pa je i iz tog razloga Nemačkoj u interesu da se već sada što bolje pozicionira. Suština je da trenutno samo kineske i nemačke kompanije imaju realnu snagu za sveobuhvatniji ekonomski prodor u ovo područje.

S druge strane, ekonomski uticaj podrazumeva i snažniji politički uticaj koji se ogleda u potrebi da se obezbede stabilni politički uslovi za poslovanje nemačkih kompanija. Zato je Nemačkoj, možda više nego Srbiji, važno pomenuto političko približavanje oko pitanja Kosova. To pitanje je do sada bilo temelj na kome se gradio ruski, a posredno i kineski, uticaj u Srbiji. Ono što, međutim, predstavlja prednost Nemačke u odnosu na Rusiju je sposobnost da se oko Angele Merkel okupe premijeri svih balkanskih zemalja, dočim bi, uprkos velikoj popularnosti u Srbiji, tako što bilo nemoguće ni zamisliti da je u pitanju Vladimir Vladimirovič Putin.

Slika iz Tirane koja će obići svet, na kojoj će kao pilići biti okupljeni premijeri zemalja zapadnog Balkana, trenutno je moguća samo ako se u njenoj sredini nalazi Angela Merkel. Ni Bajden, ni Putin, ni brat Si nemaju taj potencijal i to sigurno treba zabeležiti kao ogroman spoljnopolitički uspeh kancelarke. Naravno, taj uspeh bi bio i veći da je ona uspela da te zemlje uvede u EU, međutim, ni u EU nije postojalo raspoloženje za to. Zato se ona zadovoljila podsticanjem Berlinskog procesa koji je te zemlje trebalo da približi i ekonomski ojača i tako pripremi za ulazak u EU.

Iz njenog odgovora na pitanja novinara postalo je jasno da „mini-šengen”, odnosno inicijativu „Otvoreni Balkan” ne vidi kao alternativu Berlinskom procesu, odnosno da neće imati ništa protiv ako on privuče i ostale zemlje zapadnog Balkana i utopi se u proces koji mora biti konsenzualnog tipa. To je, međutim, diplomatski odgovor kojim je izbegla da kaže da joj nije svejedno da li će ključnu reč u procesu integracije Balkana voditi Berlin (Brisel) ili Vašington. Pukotina u odnosu angloevropskih saveznika, koja se ne ogleda samo na Balkanu, možda će biti produbljena i pitanjem eksploatacije litijuma za koji su, prema rečima kancelarke, svi zainteresovani.  Diplomatski i istovremeno javno poželjan odgovor srpskog predsednika da će to pitanje zavisiti od ekoloških standarda i volje građana bilo je nešto najbolje što se u ovom trenutku moglo uraditi i što otvara perspektivu za maksimizaciju naših interesa u toj stvari.

Ne zna se na šta je konkretno kancelarka mislila kada je rekla da našem predsedniku veruje na reč, ali je izvesno da on na to može biti ponosan, kao što može biti zahvalan i na činjenici da, uprkos otvorenim pitanjima koja se odnose na vladavinu pravu i medijsku atmosferu u Srbiji, kancelarka nije imala otvorene zamerke, a posebno u svetlu činjenice da je neposredno pre toga imala i susret sa predstavnicima civilnog društva iz regiona.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu