Teror pandemije

Opasnost: republikanski kongresmen iz Arizone Endi Bigs na obeležavanju dve denije od terorističkog napada u NjujorkuOvih dana se navršilo tačno dvadeset godina od događaja koji je vrlo brzo nakon što se desio proglašen simboličkim krajem dvadesetog veka. Radi se, naravno, o terorističkim napadima na Njujork i Vašington jedanaestog septembra 2001. godine. Ako je vreme posle pada Berlinskog zida bilo proglašeno „krajem istorije”, ovo je bila ilustracija suštinske ranjivosti Zapada.

Iako je bilo mnogo apokaliptičnih tonova pre te dve decenije, poneko se znao prisetiti i čuvene pesme T. S. Eliota „Šuplji ljudi”, odnosno njenog samog završetka (ovde u prevodu Ivana V. Lalića): „Ovako svetu dođe kraj/ Ovako svetu dođe kraj/ Ovako svetu dođe kraj/ Ne s tutnjem već sa cviljenjem.”

Vreme je pokazalo da je takva intuicija bila ispravna. „Tutanj” terorizma jeste bio glasan, ali nije to način na koji svetu dolazi kraj. Naročito se to dobro vidi nakon famozne i poslovične vremenske distance. Nakon što je utvrđeno da iza napada na SAD stoji Al Kaida koju je u ono vreme štitio avganistanski talibanski režim, usledio je američki napad na Avganistan. U Americi se oko tog napada stvorio priličan, mada ne i neupitan, konsenzus, a napad su podržavali i mnogi intelektualci od kojih se tako nešto nije očekivalo. Ne samo u kontekstu „efekta leptira”, sve što se naknadno dešavalo na Bliskom istoku, od invazije na Irak, arapskog proleća, napada na Libiju, rata u Siriji, migrantske krize, pa do recentnog ponižavajućeg povlačenja iz Avganistana koje kao da je celu stvar vratilo na početak, nepovratno je povezano s tim. Taj povratak na početak je naravno samo simboličan. Ne moramo se pozivati na Heraklita da budemo svesni da ne možemo dva puta ući u istu reku, čak i da nije bilo tolikih izgubljenih života.

Čudno je prošla ova jubilarna godišnjica. Mediji, naravno, jesu insistirali na njoj, ali ne previše. Na tragu Borhesove teze o „sramežljivosti istorije”, može se učiniti da je „istoričnost” tog trenutka u prvi mah bila prenaglašena, a da sada ispada da uticaj samog tog terorističkog napada na svet i nije toliko veliki kako je izgledalo. Veći je uticaj američke reakcije, nego same terorističke akcije. Neko će reći da ne bi bilo reakcije, da nije bilo akcije, ali ovde to nije nužno tako. Bilo je različitih istoričara i paraistoričara koji su pokušavali da povuku paralelu između Mlade Bosne i Al Kaide. Ta je paralela promašena, ali je moguće napraviti neku vrstu paralele između Sarajevskog atentata i napada od jedanaestog septembra, ne oko samih događaja, nego oko načina na koji su iskorišćeni, pošto su u oba slučaja više radilo o povodima nego uzrocima. Ono što je usledilo je svakako odranije razmatrano ili planirano, ali je jedan konkretan događaj, eto, iskorišćen kao povod.

U napadima od jedanaestog septembra, poginulo je nešto manje od tri hiljade ljudi. Posle osamnaest i po godina, sa mnogo manje pompe, svetom se počela širiti pandemija virusa kovida 19,  a ona je samo dosad i samo u Sjedinjenim Američkim Državama odnela oko 660.000 žrtava, što će reći 220 puta više. Pokazalo se, dakle, da je „nevidljivi neprijatelj”, onaj koji cilja celo čovečanstvo, mnogo opasniji od neprijatelja na koji se američka politika toliko dominantno fokusirala.

I zaista, pandemiju ne prati tutanj, nego cviljenje. Tutanj traje kratko. Ovo sve traje već više od godinu i po dana i nažalost ne pokazuje znakove završetka. Vakcinacija je delovala kao svetlost na kraju tunela, ali ispostavlja se da se makar svetlo i vidi, kraj tunela još nije toliko blizu.

Koliko god da su teroristi koristili avione u svojim napadima, ta činjenica je prekinula ili ograničila avionski saobraćaj na jedva nekoliko dana. Istini za volju, trajno je promenjen, odnosno postrožen, sigurnosni protokol, ali to nije nešto što je fundamentalno izmenilo iskustvo putovanja avionom. Pandemija je kroz mnogo duži period ubedljivo smanjila broj letova, a i iskustvo putovanja avionom postalo je vidno drukčije.

Za razliku od terorističkih napada od 11. septembra 2001, pojava kovida 19 ne veže se tako signifikantno za jedan konkretan datum. Ali ipak broj „19” odnosi se na 2019. godinu. Delimično i zbog obimnosti promena svakodnevnog života koji je pandemija donela teško je zamisliti kako će izgledati svakodnevni život o dvadesetoj godišnjici pojave virusa, odnosno 2039. godine. Ali čini se prilično verovatnim da će te promene biti trajnije i jače nego one koje su doneli teroristički napadi od jedanaestog septembra.

Pisac i novinar