Ko je zaštićen, stanari ili špekulanti

Četiri godine pošto je usvojen, Zakon o stanovanju i održavanju zgrada će pretrpeti izmene na kojima se trenutno radi u resornom ministarstvu. Tim izmenama biće obuhvaćene i odredbe koje se odnose na tzv. zaštićene stanare. Ovaj dugogodišnji problem Zakon je rešio uvodeći jednu radikalnu izmenu u odnosu na sve dosadašnje zakone. Osobe koja su od šezdesetih godina prošlog veka dobrovoljno kupovale neuseljive stanove, dakle stanove bez prava korišćenja, sada su svrstane, zajedno sa originalnim vlasnicima kojima je država oduzela to pravo, u žrtve istorijske nepravde. Time je Zakon izbrisao razliku koju su uvažavali svi dosadašnji zakoni – razliku između originalnih vlasnika kojima država duguje obeštećenje jer im je oduzela pravo korišćenja stana i posleratnih prekupaca kojima ništa ne duguje jer im nije ništa oduzela. Istovremeno, svi „zaštićeni” stanari, uključujući tu i starosedeoce Beograda (Novog Sada, Niša...) od pre 1941, svrstani su u „lica prisilno useljena u privatne stanove 1945”.

Za ovakvo definisanje vlasnika-žrtava i stanara-uzurpatora javnosti nije stavljena na uvid nikakva dokumentacija. Pre usvajanja Zakona sprovedeno je evidentiranje „zaštićenih” stanara, ali ta evidencija ima ograničenu vrednost jer evidentiranje nije bilo obavezno, a anketni list nije sadržavao bitna pitanja – kada i kako je vlasnik stekao taj stan i kada i kako je stanar ušao u taj stan.

Izjednačavanje posleratnih prekupaca sa originalnim vlasnicima sprovedeno je na krajnje netransparentan način. U obrazloženju zakona ta promena se ne pominje, a tokom skupštinske rasprave poslanicima nije skrenuta pažnja da se pod vlasnicima kojima je 1945. učinjena nepravda sada podrazumevaju i posleratni prekupci koji su dobrovoljno ulagali kapital u kupovinu neuseljivih stanova kao potencijalno veoma profitabilan posao. Ti stanovi su prodavani za 10 odsto tržišne vrednosti useljivih stanova  upravo zato što su neuseljivi, tj. bez prava korišćenja. Ukoliko je želeo da se useli u takav stan, kupac je bio dužan da stanaru obezbedi drugi, odgovarajući stan. Time bi platio njegovu punu tržišnu vrednost i zato se u praksi to retko dešavalo jer u tom slučaju ta kupovina, klasičan špekulantski posao, ne bi imala smisla. Zato su kupci ovih stanova gledali da na manje ili više legalne načine, bez dodatnih troškova, isele stanare. Radikalna izmena koju je doneo Zakon odnosi se na prebacivanje obaveze obezbeđivanja odgovarajućeg stana s prekupaca na državu. Nigde nije navedeno koji je pravni osnov te izmene i zašto se tim osobama stanovi koje su kupili kao neuseljive ovim zakonom pretvaraju u deset puta skuplje useljive, i to o trošku budžeta. Državi je time stvorena obaveza da izgradi 1489 stanova (67.875 m²) koliko je prijavljeno stanova sa „zaštićenim” stanarima, što bi građane ove zemlje trebalo da košta oko 100 miliona evra.

Krajnji rok da „zaštićeni” stanari budu prinudno preseljeni u te stanove je 2026. godina. Prema članu 90. Zakona, stanovi za preseljenje treba, između ostalog, da „ne predstavljaju opasnost po život i zdravlje ljudi, odnosno da nisu skloni padu”, da imaju „obezbeđenu vodu za piće” i „prirodan dotok svetlosti”. Njihova površina je normirana prema broju članova domaćinstva i prema kriterijumima za socijalne slučajeve i mogu biti bilo gde na teritoriji Srbije.

Prinudnom preseljavanju nekoliko hiljada građana, bivših nosilaca jedinstvenog stanarskog prava, u ovu mešavinu šupa i baraka, prethodila je intenzivna kampanja dezinformisanja javnosti. Posebno se insistiralo na tvrdnji da vlasnici „decenijama čekaju da uđu u svoje stanove” što je gruba neistina. Oni mogu, ukoliko je reč o prekupcima (a oni su u većini) da uđu bez ikakvog čekanja u te stanove ako stanaru obezbede odgovarajući stan, ali oni to ne žele jer tada ne bi ostvarili špekulantsku dobit.

Skoro pet godina od usvajanja Zakona problem „zaštićenih” stanara je na mrtvoj tački. Nema preseljavanja u „odgovarajuće” stanove što nadležni objašnjavaju na razne načine. Zaštitnik građana je 2020. pokrenuo inicijativu za izmene Zakona, pre svega promenu definicije odgovarajućeg stana. Prema tom predlogu, stanovi bi po kvadraturi i lokaciji odgovarali stanovima iz kojih stanar treba da se iseli što bi državu, znači sve građane koštalo oko 250 miliona evra.

Jasno je da način rešavanja problema „zaštićenih” stanara prevazilazi odnos između njih i vlasnika i da zadire u interese čitavog društva. Imajući u vidu neodrživost rešenja da hiljade legalnih stanara bude raseljeno po barakama širom Srbije, ali i predloga da država izdvoji 250 miliona evra kako bi im obezbedila odgovarajuće stanove, postavlja se pitanje zašto je obezbeđivanje stanova, nesporna obaveza prekupaca, uopšte prebačena na državu i zašto se ne vrati na prekupce.

Milan Milošević,
predsednik Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu Srbije