Jedan veto menja sve(t)

Došlo je i to vreme. Kandidat za predsednika SAD Barak Obama suprotstavio se zahtevu svog protivnika Džona Mekejna da se Rusija isključi iz Grupe osam najbogatijih država sveta. Ispada tako da je odnos dvojice potencijalnih stanara Bele kuće prema tradicionalnom neprijatelju sa istoka prilično važna stavka u pridobijanju američkih glasača. Na stranu činjenica što ni eventualno isključenje Rusije iz G-8, ni njen opstanak među velikima, ni na koji način neće uticati na probleme koji more čovečanstvo na početku 21. veka, igranje na kartu – „Mi smo dobri, oni su zli“ – uvek je imalo odjeka u Americi. Pa što ne bi i sada.

Gnev Mekejna izazvan je, pre svega, odbijanjem Rusije i Kine da u Savetu bezbednosti UN daju svoj glas za uvođenje sankcija režimu zimbabveanskog lidera Roberta Mugabea. Pošto su Olimpijske igre u Pekingu na samom pragu i, objektivno, više nema mogućnosti da se velika seoba sportista (uključujući i američke) na azijski kontinent spreči, ostaje da se cilja na neposlušnost Moskve. Ako se tome doda činjenica da su nedavnu posetu državnog sekretara SAD Kondolize Rajs Gruziji „pozdravili“ i lovački avioni sa ruskim oznakama, opravdanje za gnev samo raste.  

Americi treba Rusija

Šalu na stranu, Amerikance (kao i njihove sledbenike Britance) uopšte nije briga ko će politički vladati Zimbabveom, taj teren postao je „vruć“ iz vrlo jednostavnog razloga – Kinezi su silovito krenuli na afrički kontinent i definitivno ugrozili ekonomske interese zapadnih saveznika. Sa svoje strane, ni Rusi baš nisu spremni da propuste svoje šanse, i to su vetom jasno poručili. Dodajmo i to da Mugabe, kao lider sa iskustvom, ne pada baš lako na priče o demokratiji zapadnog tipa, o ljudskim pravima i sličnim slobodama, posebno ako mu ih pričaju na engleskom jeziku.

Imajući sve pomenuto u vidu, Obama je ipak bolje procenio situaciju od Mekejna. Rusija je Americi i te kako potrebna. Ispostavilo se, naime, da SAD nemaju ni vojnu ni ekonomsku moć da do beskraja vode ratove po svetu. Loše prilike u Iraku i Avganistanu to najbolje pokazuju. Njihovo ograđivanje od moguće agresije na Iran i predavanje te štafete Izraelu čini se u tom spletu okolnosti sasvim logično. Ali i otkriva slabosti. Već pomenuti „pozdrav“ Rajsovoj sa neba Gruzije, potom munjevito zavrtanje naftnih slavina Češkoj (zbog pristanka na instaliranje američke protivraketne odbrane), već ustaljeno danonoćno patroliranje ruskih superbombardera nad severnim morima... pokazuju da su te slabosti uočili i u Moskvi. Doskoro takve stvari, jednostavno, nisu bile zamislive.

Obami je to jasno, kao i činjenica da bi uklanjanje Rusije iz G-8 samo ubrzalo pretvaranje Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u azijski NATO, a potom, možda, i u neku novu grupu moćnih država suprotstavljenu G-8. Okupljanje (pre sedam godina) Rusije, Kine, Kazahstana, Kirgizije, Tadžikistana i Uzbekistana oko zajedničkih lokalnih interesa, ispostavilo se, atraktivno je i za Indiju, Mongoliju, Pakistan, Iran...

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev u ponedeljak je, na neki način, pomogao obojici pretendenata na funkciju američkog predsednika. Naime, na savetovanju sa ambasadorima i predstavnicima RF u međunarodnim organizacijama izneo je jasnu koncepciju spoljne politike najveće države na svetu. Ukratko, naglasio je neophodnost reformiranja evropskih i međunarodnih institucija, uključujući i Organizaciju ujedinjenih nacija. Ponovio je da Rusija ima odgovor na uspostavljanje američke protivraketne odbrane na evropskom kontinentu i da bi Kosovo za EU moglo da bude isto što i Irak za SAD .

Kao put kojim bi trebalo ići Medvedev promoviše jačanje saradnje sa Kinom, Indijom, Brazilom, Meksikom, Južnoafričkom Republikom, Egiptom, Saudijskom Arabijom, Južnom Korejom, Turskom, Japanom, državama ASEAN-a, Azijsko-tihookeanskog regiona, Bliskog i Srednjeg istoka, Afrike i Latinske Amerike. Ukratko, ograničenja ne postoje, postoje samo interesi, i treba ih slediti. A reč je uglavnom o, takozvanim, ekonomijama u usponu. Primetno je da se radi o „trećem putu“, o otvaranju koloseka koji nije ni proevropski ni proamerički, nego ide paralelno sa pomenuta dva.

Manevar Sarkozija

Interesantno je da je, sa svoje strane, sličnu inicijativu prošlog vikenda pokušao da oživi i francuski predsednik Nikola Sarkozi. Budući da njegova zemlja nije trenutno samostalni igrač na međunarodnom planu, Francuz je kao pokriće upotrebio predsedavanje Evropskoj uniji. Ovakva samovolja zabolela je pojedine „velike” Evropljane, posebno Nemačku, i na trenutak prizvala duh vremena pre Drugog svetskog rata, kada se u sredozemnom prostoru jasno znalo ko je gazda, a ko to tek namerava da bude.

Rusija, sa svoje strane, kreće sa pozicije neprikosnovene energetske sile. Partnerstvo sa njom pruža šansu i drugima da budu deo pobedničkog tima, a u vremenima koja predstoje taj status je veoma primamljiv. Tako tumače u Moskvi. Veto na zahtev za uvođenje sankcija Zimbabveu zbog kršenja ljudskih prava, čega ima i u SAD i u Velikoj Britaniji, mogao bi se pokazati kao najmanja cena koju će tim povodom morati da plate Vašington i London.