Hrvatska nuklearka uz granicu Srbije

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 14. jula – Još odavno u Zagrebu nije viđeno toliko malo ljudi na nekom protestnom skupu kao što ih se nedavno okupilo na Cvetnom trgu – njih jedva desetak protestovalo je protiv sve izvesnije gradnje prve nuklearne centralne u Hrvatskoj. Predvodio ih je Jovan Jelić, član Samostalne demokratske srpske stranke, načelnik opštine Dalj, jer sve više izvora govori da je upravo ta lokacija ozbiljan kandidat za prvu hrvatsku atomsku centralu koja bi trebalo da bude izgrađena do 2020. godine.

U Hrvatskoj već duže traju rasprave na tu osetljivu temu, a u poslednje vreme su intenzivirane, pogotovo otkako je postalo jasno da će, prema upozorenjima stručnjaka, Hrvatska 2014. godine imati ozbiljne probleme u snabdevanju električnom energijom ukoliko do tada ne pojača svoje izvore struje. A jedino što, s obzirom na njene prirodne izvore, nudi trajnije rešenje jeste nuklearna energija, pogotovo kada se ima u vidu sve skuplja nafta.

I do sada je Hrvatska 17 odsto svojih potreba osiguravala iz atomske energije, iz nuklearne centrale u Krškom u Sloveniji, 36 odsto podmiruje iz svojih termocentrala, a 47 odsto iz hidrocentrala. Oni ostali, takozvani alternativni izvori energije za sada su sasvim marginalni, pa će, na primer, u elektranama na vetar koje se grade kod Šibenika i na Pagu imati 21 vetro-turbinu ukupne snage 16,8 megavata čime će teško zadovoljiti godišnji rast potreba za energijom od četiri odsto.

U sledećih desetak godina Hrvatska namerava da izgradi izvore električne energije ukupne snage 1.220 megavata, u šta će uložiti blizu 1,5 milijardu evra. U prvoj fazi bi bile izgrađane elektrane na gas u Zagrebu i Sisku, a zatim i u Osijeku, što je uslovljeno prethodnom izgradnjom gasovoda. U planu je zatim izgradnja zamenskog bloka za termocentralu Plomin I kojoj u narednih pet-deset godina ističe rok trajanja, a planira se i izgradnja još pet hidrocentrala do 2018. godine.

Računice govore da u sve neizvesnijoj energetskoj budućnosti električna energija iz atomske centrale osigurava najsigurniji izvor, ali je u javnosti i dalje prisutan strah od onog što ona znači za sveopštu sigurnost okoline. U Hrvatskoj su već izračunali da bi gradnja takve centrale od 1.000 megavata stajala oko dve milijarde američkih dolara, koje bi mogli nabaviti ili kreditima ili osnivanjem međunarodnog konzorcijuma, kako se to inače radi u mnogim zemljama koje su se opredelile za ovakav izvor energije. To je – kako tvrde zagovornici okretanja nuklearkama – isplativije nego trošenje novca za uvoz nedostajuće struje, koje će biti sve više.

Još početkom devedesetih u Hrvatskoj su obavljana ispitivanja terena na kojima bi bilo najpogodnije graditi prvu atomsku centralu u zemlji. Tada je označeno šest pogodnih lokacija, ali su planovi za one na jadranskoj obali – kod Vira i na Pagu –- već završili u fioci zbog velikog otpora turističke privrede. Preostale su još lokacije u istočnoj Slavoniji – na Savi kod Županje, na Dravi kod Donjeg Miholjca i na Dunavu kod Dalja, o kojoj se u poslednje vreme sve više govori kao o glavnoj.

Načelnik Dalja Jovan Jelić kaže da je to zaključio iz uputstva koje je dobio od Elektroprivrede da se pri izmeni opštinskog prostornog plana unese i trasa visokog napona. Direktor Sektora za strateško planiranje HEP-a Josip Lebegner, međutim, tvrdi da će se na području Dalja eventualno graditi termocentrala, a da se još ne zna gde bi se mogla graditi atomska centrala, jer o tome vlada još nije donela nikakvu odluku.

Bilo kako bilo, u Dalju su energično protiv takve mogućnosti, pogotovo što je potencijalna lokacija u neposrednoj blizini čuvenog rezervata Kopački rit, pa o tome šta bi značila izgradnja ovakvog objekta na granici s drugom državom i ne treba govoriti.

Radoje Arsenić

-----------------------------------------------------------

I Srbija da se pita

Naša zemlja mora da da saglasnost za nuklearku koja je, vazdušnom linijom, samo sto kilometara od Beograda

Izgradnja nuklearne elektrane na Dunavu predstavljala bi, upozoravaju ekolozi Vojvodine, potencijalnu opasnost za sve zemlje u okruženju, a posebno za Srbiju, odnosno Vojvodinu. Ako na stranu ostavimo nekakav eventualni černobiljski scenario, čak i obične havarije, koje su se, inače, dešavale i u Krškom, kao i u bugarskom „Kozloduju”, ugrozile bi na stotine hiljada ljudi. Na primer: nuklearna elektrana koristi vodu za hlađenje – pri normalnom radu u reku vraća zagrejanu, ali nezagađenu vodu, ali u slučaju i najmanje havarije morali bi da strepe svi korisnici vode duž potencijalno zagađenog toka – stanovništvo, industrija...

U prvom redu na udaru bi se našla regionalna izvorišta za vodosnabdevanje koja su smeštena uz Dunav, što znači da bi direktno bio ugrožen i sam Novi Sad. Kako nam je rečeno u „Vodama Vojvodine”, u slučaju zagađenja vode teške posledice bi trpela i cela pokrajina, jer se Hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav napaja iz Dunava, što znači da bi se „problem” brzo raširio po celoj teritoriji Vojvodine. Kad se tome doda činjenica da se eventualno zagađenje ne odražava samo na status i kvalitet voda, već i na vazduh, jasno je da bi eventualne posledice bile ogromne.

U slučaju da Hrvatska odluči da gradi nuklearku na Dunavu kakve su šanse Srbije da je spreči u tome? Dr Nebojša Nešković, naučnik iz Instituta za nuklearne nauke „Vinča”, kaže da bi po Konvenciji o uticaju životne sredine u graničnim područjima, koji smo mi ratifikovali prošle, a Hrvatska godinu ranije, Srbija trebalo da se pita o gradnji nuklearke u njenoj neposrednoj blizini. Mora da postoji dogovor dve države. Takođe, Srbija mora da da saglasnost za nuklearku koje je vazdušnom linijom svega sto kilometara od Beograda.

On podseća, međutim, da smo toliko okruženi nuklearnim elektranama da najavljena gradnja nuklearke na Dunavu ne bi mnogo uticala na promenu stanja životne sredine. Gotovo sve zemlje oko nas već imaju nuklearne elektrane. Najbliža nam je Mađarska, takođe na Dunavu, u Pakšu, koje je udaljena svega 70-80 kilometara od naše zemlje. Nuklearne elektrane imaju i Bugarska i Rumunija.

Ako se naša strana ne saglasi sa izgradnjom nuklearke, to ne znači da bi projekat bio zaustavljen, već bi spor bio rešavan na višem međudržavnom nivou, s obzirom na to da ovakav projekat nije u isključivoj nadležnosti vodoprivreda dveju zemalja.

– U tom slučaju odluka bi verovatno zavisila od toga ko ima bolji rejting u „evropskim forumima” – kaže Nešković.

Inače o izgradnji novih nuklearnih elektrana govori se sve više, ne samo u svetu, nego i u našem neposrednom okruženju. Kod nas ne postoji jedinstven stav o ukidanju moratorijuma, koji je na snazi već dve decenije.

Katarina Petrović, portparolka Ministarstva nauke, podseća na to da je u Srbiji do 2015. na snazi moratorijum na izgradnju nuklearki: „Pre nego što se donese odluka ukidanju moratorijuma trebalo bi obaviti široku javnu raspravu o ovoj temi”.

Nešković smatra da ne treba bežati od nuklearne energije čija će proizvodnja u narednim decenijama rasti u celom svetu. Ovaj naučnik kaže da, ako država odluči da ukine moratorijum, nuklearka bi u Srbiji mogla da nikne za deset do petnaest godina. Izgradnja nuklearke stajala bi od tri do četiri milijarde dolara.

Dok se ekolozi protive nuklearkama, stručnjaci smatraju da država treba da razmišlja o gradnji nuklearne elektrane, pošto ćemo se sasvim izvesno suočiti s manjkom klasičnih izvora energije, pošto se gas i ugalj i nafta troše i ne mogu da se obnove. „Samo je nuklearna energija gotovo nepresušan izvor za proizvodnju električne energije. Ali, Srbija trenutno za gradnju nuklearne elektrane nema novca i kadrova”, kaže Nešković.

Ovaj stručnjak ističe da su istraživanja u ovoj oblasti prilično zapostavljena tako da nemamo dovoljno kadrova iz ove oblasti. U „Vinči” je stalno otvoren konkurs za mlade stručnjake koji bi se time bavili, ali je odziv minimalan.

„Od kada je moratorijum stupio na snagu, počele su da odumiru i katedre koje su školovale stručnjake atomske fizike”, kaže Nešković. Nuklearna energija se ne izučava na Tehnološkom, Mašinskom, Elektrotehničkom i Fizičkom fakultetu. On podseća da je katedra na Elektrotehničkom fakultetu, koja se bavila nuklearnom energijom, potpuno ugašena. Zato je važno da država uloži u školovanje stručnjaka i naučna istraživanja, kako bismo bili spremni za eventualnu odluku o gradnji nuklearne elektrane. Ne možemo ni da se štitimo od eventualnih akcidenata u nuklearkama u susedstvu zbog nedostatka valjanog kadra. U prečniku od 100 kilometara imamo deset nuklearnih elektrana, a još 20 radi u krugu od 400 kilometara oko Srbije. Stav svetskih stručnjaka je da nema napretka bez novih nuklearnih izvora energije.

– Srbija mora da razmišlja u tom pravcu, jer ćemo u suprotnom energetski biti zavisni od drugih – ističe Nešković.

N. Kovačević