„Višnjik" u virtuelnom prostoru

 „Višnjik u višnjiku” prema delu Antona Pavloviča Čehova, hrvatskog reditelja Boba Jelčića deveta je premijera ovogodišnjeg 54. I 55. izdanja Bitefa. Predstava će moći da se gleda od 20 sati sa vlastitih uređaja preko aplikacije „Zum”. U pitanju je jedna od novih formi digitalnog pozorišta, koja se razvila za vreme pandemije, kao reakcija na nužnost telesnog distanciranja.

Boba Jelčića beogradska publika pamti po nagrađivanoj predstavi „Zašto je poludeo gospodin R” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. O tome sa kakvim emocijama dolazi „elektronski” u Beograd i na 54. I 55. Bitef, kaže:

‒ Podeljenim. Dolazim i ne dolazim, igram i ne igram, predstava se igra, ali u kom prostoru, pozorište jeste ali ne ideš u njega. Ne znam koje su to emocije, ne mogu ih još nazvati imenom, možda ću posle Bitefa biti veštiji u formulisanju.

To što je pozorište moguće bez dovoženja scenografije u Beograd, bez prevoza glumaca i dnevnica, u isto vreme me raduje, ali i ljuti. Raduje me opet, i opet ljuti, i ta prilagodljivost. Kao što bi me i neprilagodljivost radovala i ljutila. Svašta me tu dira, premalo je prostora da sve objasnim. U početku je sve ovo sa „Zumom” izgledalo daleko i neprihvatljivo, nemotivisano, ali kada sam shvatio da je i tako moguće dobiti pozorište, specifično, ali moguće, drugačije, onda sam odlučio da ga treba i napraviti. Tako da ne znam, drago mi je što ćemo biti tu, zapravo što nećemo biti tu, jer se nećemo maknuti iz svojih sobičaka, dok vi budete gledali predstavu. Ako ništa drugo, sve je puno jeftinije, a to u današnje vreme nije zanemarljivo, zar ne?

Vaš „Višnjik u višnjiku” je inteligentna, duhovita i dirljiva adaptacija komada Antona Pavloviča Čehova. Kakav je to spoj: Anton Pavlovič Čehov i Bobo Jelčić?

Čehov je skriveni stilista, ne kao Kiš, ali ipak stilista. Na vrlo frajerski način uspostavlja vlasiti jezik: izbegava dramsku neizvesnost, čak je ismeva, ironiše, a zatim radikalno odstupa, namerno ponavlja motive… Po tome je Čehov, recimo, moderan, i Ibzen, recimo, nije. Pa ako želite da posegnete za nečim ozbiljnim, vašem vremenu bliskom, a da spada u klasičnu dramsku literaturu, a što se meni ponekad dogodi, onda izbor, slažete se, nije baš veliki.

Hoću da kažem da je Čehov logičan izbor. Ono što je problem, u svoj toj logici: to je sam dramski tekst! Šta sa njim? Nekad je bio funkcionalno aktuelan, a danas? Koliko se razume sve ovo, što je nekada bilo samo po sebi razumljivo. Kolika je naša odgovrnost da se razume i ako jest kako doći do toga da se razume? A ako se ne razume, šta da radite, kako da intervenišete da se razume? Kako ukloniti sve ono kanonsko i obavezno, ekslplicitno, doslovno i još koješta u njemu što isti taj tekst sve više opterećuje i sputava? Što ga čini dosadnim i arhaičnim? Šta sa svim tim? Višnjik je možda tek samo početak mogućeg razmišljanja o svemu tome.

Kojim scenskim rukopisom ste stvarali „Višnjik u višnjiku”, budući da je predstava rađena za „Zum” i srodne onlajn platforme?

Ma znate šta, nisam znao ništa. Bio sam kompjuterski nepismen, neuk u svim tim pitanjima. Nismo znali odakle da počnemo, bio je to sami početak zaključavanja. Rekao sam: idemo nešto da radimo, iz potrebe, nužde, prebirao sam svakakve mogućnosti, pa smo tako došli do zumiranja, jer smo sa njim najviše komunicirali. A „Zum”, opet, šta s njim?

Prostor iz kojeg se glumac obraća, i prostor kome se obraća, postaje više filmski kadar, nego scena. Lice je blizu kameri kao u krupnom planu, a opet sve to i nije tako filmski, jer kadar nema autorstvo, nego je više zumiran, ne znam drugu reč, a to znači da ima i neku stabilnu, neumetničku, konferencijsku, čisto komunikacijsku dimenziju. Slika je kao u televizijskom dnevniku, osim ako se nekome malo ne poslože boje i svetlost pa to ima i neki vizuelniji pečat. Ono što je bitno jeste da se nađe karakter medija, elementi koji se igraju i mera igre, koja je zapravo mera paltforme na kojoj radimo. Ta mera bi mogla značiti ono što u klasičnom pozorištu znači uverljivost. Mnogo smo vremena proveli baveći se baš tim pitanjima i otkrivajući ta pravila. Zapravo, gotovo sve vreme ta pravila su bila ključ za otvaranje tog novog područja. Igrati „Višnjika” u virtuelnom prostoru, sa publikom koja je svud po svetu, a da se ne pomakneš sa svoga kreveta. Ko bi u to poverovao samo nekoliko meseci ranije?

Ovo vreme piše novu dramu. Kako gledate na aktuelne globalne događaje? Kako zamišljate da će izgledati teatar posle korone?

Posle korone potpuno isto kao i pre korone. Ljudi se razmeću raznim prognozama i teorijama zasnovanim ni na čemu, pa govore o prilagođavanju pozorišnih zgrada novim uslovima pandemije, ili nekim sličnijim, radikalnijim intervencijama koje će postepeno promeniti trenutnu pozorišnu praksu... A ništa se, zapravo, neće dogoditi. Pored ovog režima: maski i poštovanja mera, u kojem živimo već godinu i po dana. Zašto? Jer nema promena u tabeli! Sve da se htelo, kada je bilo mogućnosti, i volje! Zato što se svako pozorište, od najalternativnijeg do najponosnijeg, od najranijih vremena, sastoji od istog: prostora za publiku i scenu. Na koji god način da ih postavite, rasporedite, postavite ili podelite, kada predstava počne, pod bilo kojim okolnostima, oni ispunjavaju svoj zadatak da ne kažem funkciju. Jedni igraju u svom prostoru, a drugi ih posmatraju iz svoje sobe, taman to bila sobe od osam kvadrata ili fabrička hala.

Usput znate li koje je pozorište poslednje napravljeno u Hrvatskoj? HNK. Znate li kada ? Pre 125 godina. Otvorio ga je Franjo Josip. Lično. Bila je to još uvek Austrougarska.