Balada o Dudi i Pivi

Blesnuli su na košarkaškom nebu poput kometa – zvezda padalica. Za razliku od kometa, nisu samo obasjali košarkaško nebo i izgubili se u svemiru nego su zauvek ostali vodilje generacijama košarkaških trenera i igrača. U svima koji su ih poznavali ostala je velika ljubav i poštovanje prema dvojici neizrecivo dragih, pametnih, darovitih, odgovornih ljudi. Bili su ljudske gromade. Naravno, govorimo o braći Ivković Slobodanu Pivi i Dušanu Dudi.

Rođeni su u kući na uglu ulica Žarka Zrenjanina i Podrinjske, današnjih Vojvode Šupljikca i Radivoja Koraća. Otac Petar je bio doktor prava, a majka Branka profesorka francuskog i latinskog, koja je i pesme pisala. Izgleda da su se braća Ivković karakterom podelila. Piva je poput majke naginjao umetnosti, a Duda je po ugledu na oca prednost davao nauci. Takav stav imali su i prema košarci. Imao sam sreću i veliku čast da mi Piva i Duda budu treneri. Piva mi je bio trener u Radničkom u početku, a Duda na zalasku karijere u Šibenki. Piva je izmišljao košarku. Nikada nije imao svesku u kojoj bi zapisivao treninge. Duda je bio analitičar. Statistički je proučavao igru protivničkog tima i na svakom treningu je imao svesku s planom treninga i odgovarajućim vežbama.

Detinjstvo, dečaštvo i mladost Piva i Duda su najvećim delom proveli preko puta svoje kuće na terenu Sportskog društva Radnički. U okviru Radničkog su postojali fudbalski klub, zatim rukometni, bokserski, odbojkaški, košarkaški… Pesma kaže: „Sve su ljubavi iste osim one prave.”

I baš ta ljubav koju su braća Ivković osetili prema košarci bila je ona prava, beskrajna. Dali su joj sebe i preko trnja su došli do zvezda („Per aspera ad astra”, kako je znao da kaže Piva). Obojica su igrala košarku u svom Radničkom s Krsta. Bili su pravi šmekeri koje su devojke obožavale poput u to vreme svetski poznatog glumca Džejmsa Dina. Imali su moderne frizure, nosili farmerke i slušali bluz i džez. Kada je trebalo, znali su da budu i „žestoki momci”. I Piva i Duda su svoje prve titule državnih prvaka osvojili s juniorskim timovima Radničkog. Bili su treneri stvaraoci. Davali su šansu mladim igračima da zaigraju u prvom timu. Razumevali su košarku, poštovali igrače. Piva i Duda nisu nikada dozvoljavali da im se neko meša u posao. Nisu bili poput današnjih trenera, poslušni i plašljivi, pa ih menadžeri prodaju zajedno u paketu s igračima. Piva je znao da kaže za predsednika KK Radnički: „Kada bi ovom svom predsedniku dao lopte za ragbi i za košarku, on ne bi znao kojom se igra košarka.” Davne 1995. desetak dana bio sam Dudin gost u Grčkoj. Pratio sam treninge velikog trenera. Duda je svakodnevno gledao snimke američkih košarkaša u nameri da nađe profesionalca za svoj tim. Predsednik kluba je zamerio Dudi da već dugo vremena bira profesionalca. Duda je besno bacio pet video-traka na predsednikov sto i rekao: „Evo ti, pa ti sam traži profesionalca.”

Piva je izmišljao košarku. Na utakmici Radnički – Crvena zvezda 1973. godine postavio je Damnjanovića visokog 202 santimetra da igra odbranu na Slavniću (181 cm), koji je stalno koristio blok centra Dragiše Vučinića za šut ili prodor do koša. Prilikom blokade Damnjanović i Marović bi promenili ljude koje čuvaju (svičing difens) tako da je Damnjanović čuvao centra Vučinića, a Marović Slavnića. Prethodno je Piva na treningu učio centra Marovića (206 cm) kako da igra odbranu na beku visokom 181 cm. Takva igra u odbrani donela je pobedu Radničkom. To je bilo sedamdeset i treće godine prošloga veka. Danas se igra dva na dva naziva pik end rol i smatra se vrhunskom igrom u napadu. Problem je odbraniti se od takvog napada.

U polufinalu Evropskog šampionata 1989. Grčka je pobedila moćni Sovjetski Savez predvođen Tkačenkom (221 cm) 81:80. Sovjeti u odbrani nisu imali rešenja za Nikosa Galisa (185 cm), koji je u igri dva na dva postigao 45 poena. U finalnoj utakmici Jugoslavija–Grčka Duda je postavio da Paspalj (207 cm) igra odbranu na Galisu da bi kod preuzimanja u odbrani Paspalj ostao na grčkom centru, a Divac na Galisu. Na kraju je rezultat bio 98:77 za Jugoslaviju.

Bilo je još mnogo toga kod dvojice košarkaških vizionara braće Ivković. Razvijanje kontranapada pored aut-linije (sajdlajn fast brejk) i da ne nabrajam više.

Svi znaju koliko su titula osvojili braća Ivković i koliko su nam trofeja donela. Ali najvrednije što su nam ostavili jesu košarkaška i životna filozofija kojoj su nas učili. Među košarkašima se poput priča o dragim profesorima prepričavaju anegdote o Pivi i Dudi. Prisetićemo se nekih od njih.

Mnogo mladih ljudi pokušava da igra košarku, ali neki nisu dovoljno talentovani da bi igrali. Kako saopštiti mladiću da nije za košarku. Duda je imao običaj da kaže: „Ti si mnogo dobar dečko. Ja nemam ništa protiv tebe, ali ne možeš ti sa ovima da igraš. Mnogo su jaki. Probaj u nekom drugom klubu ili možda da se baviš nekim drugim sportom. Recimo veslanje.” Jednom prilikom je novinar rekao Dudi da je stvorio velike igrače Divca, Paspalja i ostale. Duda je odgovorio: „Veliki igrači se ne stvaraju, oni se rađaju. Ja sam samo pomogao tim genijalnim košarkašima da dostignu svoj maksimum koji im je genetski zapisan.”

Kada se iz Grčke vratio u Radnički, uprava kluba je priredila konferenciju za štampu da bi predstavila novog šefa stručnog štaba. Duda je skromno rekao: „Kakav šef stručnog štaba. Ja sam samo trener.” U Šibenki je Duda bio trener Predragu Šariću, popularnom Šišiju, ocu NBA igrača Darija Šarića. U vreme kada je Dario trebalo da zaigra u nekom velikom evropskom klubu mnogi menadžeri i treneri zvali su Predraga Šarića. Šiši je pozvao Dudu i rekao: „Slušaj, Dudo, mnogi me zovu u vezi s mojim sinom Dariom. Samo me ti nisi zvao.” Duda je odgovorio: „Ko koga treba da zove? Jesi li ti bio trener meni ili ja tebi?”

Posle utakmice koju je Radnički izgubio Piva je u svlačionici držao pridiku igračima. U nameri da se opravda za svoju slabu igru jedan igrač je rekao: „Pivo, ja sam se borio.” Tih godina se vodio rat u Vijetnamu pa je Piva odgovorio: „Ako hoćeš da se boriš, idi u Vijetnam pa se bori. Ovo je košarka, ovde treba da se misli.” Dva puta je Piva isterao ceo tim Radničkog s treninga u Hali sportova. Igrači su divljali i igrali svako za sebe. Iznervirali su Pivu, koji je samo rekao: „Nemoj da silujete ovu divnu igru! A sada svi napolje, trening je završen.” Na jednoj utakmici dok je Piva sedeo na klupi trener protivničkog tima u skladu s dostignućima „moderne” košarke skakao je i stepovao pored aut-linije. Piva je pozvao sudiju i pokazujući na protivničkog trenera rekao: „Molim te, smiri ga, reci mu da sedne. Srušiće nam halu.”

Nažalost, nema više Slobodana i Dušana Ivkovića. Ostajemo im večito zahvalni za sve što su poklonili svojoj prvoj ljubavi – košarci. Ostaje nam prelepo sećanje na braću Ivković i ponos i sreća da smo bili deo njihovih života.

Petar, Pavle, Boba, Katarina, Nena, Branka i Olgica tuguju, a mi svi saosećamo s njima.

Nekadašnji prvotimac Radničkog i košarkaški reprezentativac