Nemački povratak Evropi

Posle više od decenije i po na vlasti, era kancelarke Angele Merkel primiče se kraju. Za dva dana Nemci će na federalnim izborima izabrati novu vladu koja će upravljati zemljom čije je zlatno doba prošlo.

Tako misli više od trećina građana EU, ali i većina Nemaca, pokazuje nedavno istraživanje Evropskog saveta za spoljne poslove.

Partneri unutar EU ocenjuje da je Nemačka bila pouzdan objedinjavajući faktor koji je EU držao zajedno. Kancelarka je uspela da Evropu i evrozonu izvuče iz globalne finansijske krize 2008. i sve vreme je branila ekonomsku snagu Unije. To je van sumnje njen najveći legat.

S druge, tamnije strane, Merkel efekat stvorio je strah od dominacije Nemačke, uverenje da će bez nje Evropa biti manje stabilna. Zameraju joj da se nije bavila evropskom budućnošću. Njena strategija izbegavanja sukoba i gradnje kompromisa omogućila je, uz oslonac na stabilokratiju, rast autokratije. Za njeno vreme uzdigli su se razni autoritarci, nacionalisti i demagoški populisti kako unutar EU – Mađarska, Poljska, Slovenija – tako i među zemljama koje traže članstvo – Makedonija, Crna Gora, Srbija.

Kancelarka se držala svoje agende. Zabranila je nuklearne elektrane u vreme kada nije imala odgovarajući zamenu obnovljive energije, pa se okrenula ruskom gasu. Usamljeno je vodila migrantsku krizu i primila više od milion izbeglica.

Odlučno braneći trgovinske i investicione interese Nemačke, približila se Kini. Prilagođavala se kineskom usponu, a sada je veliki pritisak, posebno američki, da se ta politika preispita kako bi u Berlinu shvatili da više nemaju posla samo s kupcem nemačke robe već s globalnim takmacom i sve agresivnijim rivalom.

Zato, kada se prave bilansi ere Merkelove, mnogi evropski partneri procenjuju da nije bila uspešna u geostrateškom pogledu, pre svega u odnosu prema velikim silama. Stavovi prema svetu, posebno prema Rusiji i Kini, oblast su u kojoj Evropljani najmanje veruju Nemačkoj.

Većina Evropljana je uverena da će Berlin posle izbora morati da preispita neke sebične principe merkelizma, a ako želi da sačuva svoju poziciju, moraće da dogradi i adaptira svoje politike, za šta će trebati više, a ne manje merkelizma tumačenog kao spremnost na kompromise.

Očekivanja su da Nemačka krene da se aktivnije prilagođava novim okolnostima, da proširi listu svojih prioriteta i da se od trgovine više okrene temama kao što su klima, NATO, odnosi s Istokom i – budućnost Evrope.

Emanuel Makron je EU i geopolitiku postavio u središte svoje kampanje 2017. i pobedio. Koliko god se trudio da kancelarki objasni neophodnost zajedničkog delovanja, ona je insistirala na ekonomiji i klonila se velikih odluka koje bi zahtevale strategiju i definisanje dugoročnih odnosa koji su Evropi potrebni s Rusijom, Kinom i Amerikom.

Od Nemačke se sada očekuje da se posveti ključnoj saradnji – s Parizom. Evropska budućnost po svemu sudeći više nije utemeljena u Briselu, već će je određivati ono što Nemačka i Francuska učine zajedno.

Naslednik Merkelove imaće pred sobom izbor: voditi Evropu ka više integracija kako bi EU stekla strateški značaj ili se pomiriti s postupnim, neumoljivim zaostajanjem. Odgovori na ovaj izbor razotkrili su se kada je troje kandidata da zamene frau Angelu tokom pretposlednje TV debate upitano koju bi prestonicu prvo posetili u svojstvu kancelara.

Armin Lašet, hrišćansko-demokratski miljenik Merkelove koga mnogi i u njegovoj stranci smatraju pogrešnim izborom, odbio je direktan odgovor: „Ne bih da to otkrijem dok ne dođe vreme.”

Analena Berbok, liderka Zelenih koja brani tezu da EU mora da bude integrisanija i samouverenija u svoje liderstvo, nije imala dilemu: „Za Brisel, jer nemačka spoljna politika mora uvek da bude evropska. Amerika kaže ’Amerika se vratila’ i zato je potreban evropski odgovor. Zato, Brisel.”

Olaf Šolc, socijaldemokratska zvezda u usponu koji najozbiljnije preti da prekine 16 godina vladavine konzervativaca, imao je drugi izbor: „Pariz. Franko-nemačka saradnja je ključna za našu sposobnost da pokrenemo Evropu napred i ostvarimo evropski suverenitet.”

Troje kandidata odabralo je svoje kancelarske destinacije, pa šta onda znači gotovo potpuno odsustvo spoljnopolitičkih tema tokom kampanje? Kritičari upozoravaju da je to simptom nezainteresovanost za budućnost EU, čije uspešno funkcionisanje nije garantovano, kako pokazuju i ozbiljni, suštinski izazovi demokratiji. Pre će ipak biti da s odlaskom Merkelove u političku penziju u arhive odlazi i njena nesklonost da se bavi globalnim pozicioniranjem Evrope, a izbori se ipak dobijaju na domaće teme.

Šta bi povodom Evrope učinili Lašet, Šolc ili Berbokova? Lašet je bio poslanik Evropskog parlamenta, ali spoljna politika nije njegova disciplina, za razliku od Berbokove, kojoj je to akademska vokacija.

Šolc je, kao ministar finansija u odlazećoj koaliciji, bio odgovoran za raspodelu velikih sredstava poslodavcima i zaposlenima tokom krize izazvane virusom korona, a direktno je uticao na strukturu postpandemijskog fonda za oporavak EU. Krizu je iskoristio da nagovori Merkelovu da pruži jaču podršku ekonomskim i fiskalnim integracijama Unije – što nagoveštava njegove prioritete.

Poslednja predviđanja govore o rastućoj prednosti socijaldemokrata u odnosu na hrišćansko-demokratsku koaliciju CDU–CSU, koja bi čak mogla da doživi debakl. Šolc je izgradio bliske veze s Jelisejskom palatom, a Makron bi, bez obzira na svoje panevropske liderske ambicije, svakako bio oduševljen da on postane kancelar samo nekoliko meseci pre nego što će tražiti novi predsednički mandat u Francuskoj.

Ukoliko obojica pobede, bio bi to podsticaj koji je Evropskoj uniji više nego neophodan, bez obzira na sumnjičavost Centralne Evrope prema tandemu Pariz–Berlin. Zlatno doba Nemačke je prošlo. Budućnost je evropska, ne nemačka, pa će vodeća ekonomska sila Evrope morati sebe da nađe u izmenjenim okolnostima.

Novi lider Nemačke mogao bi konačno da evropske strateške interese postavi kao prioritet Berlina. U suprotnom, Nemačka bi kolosalno doprinela da Evropa ne bude u stanju da prihvati modernizaciju, inovacije, pa i rizike.

U Nemačkoj se ništa ne menja preko noći, razgovori o formiranju koalicije očekivano će biti dugi, ali promene slede. Zato su ovi nemački izbori toliko važni.