Kovid propusnice nisu diskriminacija

Uvek kada razmišljam o pojmu prava na pameti mi je naš čuveni akademik Radomir Lukić, koji je bio toliko obrazovan, a toliko jednostavan. Sva njegova kazivanja o pravu su ultraprosta, a samo jedan primer iz njegovih usmenih predavanja govori koliko su bila razumljiva za slušaoce. Kad je pričao o filozofiji prava, prvo što je rekao bilo je da je filozofija ona nauka koja te uči da razmišljaš svojom glavom.

U teoriji i praksi primene različitih prava postoje i takve kvalifikacije koje govore o tzv. apsolutnim ili neprikosnovenim pravima, a ta prava su veoma retka. Više je onih prava koja ne mogu da se okite tim epitetom. Šta to znači? Odgovor je vrlo prost, jasan i nedvosmislen. Većina ljudskih prava je ograničena pravima drugih ljudi. To jest, mi možemo da konzumiramo pravo na slobodu kretanja samo dotle dok ne ugrožavamo na bilo koji način neka druga prava drugih lica. Ako dva lica treba da dođu u određeni prostor, onda nijedno od njih ne može niti sme da ugrožava bilo koja prava drugog lica, to jest nijedno od njih ne može da ugrozi zdravlje, telesni i fizički integritet drugog.

Kako se može ugroziti drugo pravo ukoliko se koristi neko osnovno ljudsko pravo, recimo pravo na slobodu kretanja? Prvo, da vidimo ko i kako ugrožava nečije osnovno ljudsko pravo? To jest, koja prava se mogu smatrati ugroženim ukoliko oba lica žele da konzumiraju isto pravo, pravo pristupa pozorišnoj predstavi.

Ako tražimo kovid propusnicu zbog aktuelne pandemije, onda je osnov našeg traženja moguće obrazložiti na sledeći način: Prvo, te propusnice se traže od svih lica i niko nije diskriminisan u tom pogledu. Drugo, odluka uvođenja te obaveze zasnovana je na nepobitnim, naučno potvrđenim činjenicama na svetskom nivou da postoji taj virus i da je prenosiv. Treće, ostvarivanje osnovnih ljudskih prava mora neminovno da bude selektivno ukoliko je neko od ljudskih prava ugroženo konzumiranjem prava na slobodu pristupa pozorištu. Četvrto, to znači da postoji konkurencija osnovnih ljudskih prava i redosled u njihovom mogućem ostvarivanju. Peto, ako je ugroženo pravo na zdravu životnu sredinu i bezbedan prostor u pozorištu, onda to ima prioritet u odnosu na slobodu pristupa tom prostoru od strane potencijalno zaraženih ljudi koji nemaju dokaz da nisu inficirani. Šesto, u ovom slučaju država štiti osnovna ljudska prava polazeći od prioriteta jednih u odnosu na druga, pa je uvek zdravlje bilo preče od prava na slobodu kretanja u određenom prostoru. Sedmo, ne postoji nikakva diskriminacija kod uvođenja kovid propusnica, jer to nije nikakav hir kriznog štaba ili vršilaca vlasti koji imaju prevashodnu odgovornost da na prvom mestu zaštite život i zdravlje građana. Osmo, nikada nije povreda osnovnog ljudskog prava na slobodu kretanja do određenog prostora ako je pristup dozvoljen samo pod određenim uslovima koji su zasnovani na zaštiti nekih drugih važnijih osnovnih ljudskih prava. Deveto, postoje primeri u svakodnevnom životu gde se nešto dozvoljava pod određenim uslovima i pored toga što bi se iz neznanja neko mogao pozivati na osnovno ljudsko pravo, a zapravo je reč o jedino mogućem načinu funkcionisanja savremenog društva koje je postalo potpuno zavisno od tehničkih dostignuća i naučnih saznanja koja imaju veći značaj od filozofskog shvatanja prava na slobodan pristup nekom mestu.

To znači da država ne može da dozvoli nesmetano širenje zaraze sa jednih na druge građane, jer podjednako mora da štiti i jedne i druge. Ponavljamo, da je kovid propusnica obavezna za sve i to je ono što isključuje njen diskriminatorni karakter. Drugi dokaz za njenu opravdanu upotrebu jeste i praksa drugih država koje su većinom posegle za tom vrstom mere u borbi protiv kovida 19.

Simo S. Stokić,
dipl. pravnik