Svoja soba

Kvaka na vratima moje sobe razlikovala se za mene od svih ostalih kvaka ovoga sveta po tome što se činilo da se otvara sasvim sama, kao da je ja uopšte ne moram pokrenuti, jer mi je rukovanje njom postalo sasvim nesvesno...” (Tako je govorio Prust).

Odnos čoveka prema sobi isti je kao i odnos prema svakoj drugoj elementarnoj potrebi u životu. Kao što zdravlje ili voljenu osobu doživljavamo kao nešto sasvim normalno – dok su tu – tako i soba u kojoj živimo ne okuplja previše naše misli – dok smo u njoj sigurni. Pejsaž svoje sobe – to je prirodan poredak stvari satkan od predmeta koji svaki za sebe žive svojim snažnim, individualnim životom.

Sve te horizontalne i vertikalne, meke i tvrde, otvorene i zatvorene površine i zapremine, deo su našeg sobnog pejzaža. I kao što sanjamo (ako smo uopšte kadri da sanjamo) pejsaž svoga zavičaja, pejsaž neke svoje sreće ili sete, isto tako sanjamo i pejsaž svoje rodne sobe, sobe svoga detinjstva ili svoga života. On nije ni malo manje vredan samo zato što ga ne čine žive (prirodne), već mrtve (napravljene) stvari. A da li su one uopšte mrtve? I zašto bi to bile ako sa nama – živim bićima, dele svoje postojanje?

Kako može biti mrtva stvar – krevet – koji nam nudi svoj zagrljaj i toplinu u kojem „u hladnim noćima svijamo gnezdo od ugla jastuka, vrha pokrivača, kraja šala, ivice kreveta i ispuštenih novina dok tonemo u san... pa tako krevet postaje topla pećina u izdubljenim nedrima sobe...”? Krevet, koji nam ujutru, posle nemirnog sna, pomaže da se snađemo u vremenu i prostoru, držeći nas na dlanu kao da smo Palčići, uverava nas da se ništa nije poremetilo u poretku stvari – prozor je desno, vrata su pravo, sto sa stolicama je u sredini, a zavese su i dalje krem boje posute tačkicama... U komodi je naše rublje, a sto nam se svojom belinom smeši, ako je ostavljen uredno, ili nas gleda popreko, ako smo sinoć na njega potpuno zaboravili. Tepih, pomalo iskrzan ali i dalje mek, stoji na starom mestu spreman da prihvati naše bose noge.

Navika ošamuti čovekova čula, pa na sobu, do kraja ispunjenu sopstvenim „ja” i ne obraćamo pažnju – kao ni na sebe sama.

Kada izgubimo svoju sobu, svojom ili tuđom voljom, ona ostaje da živi sa nama zauvek. Igračke će za neko dete, čak i kada poraste, uvek biti u uglu ili pod krevetom, čak i kada tamo ničega nema. Čak i kada počne navikavanje na neku drugu sobu, koja će jednoga dana takođe biti nazvana svojom. Sve dok nov, prvo nepoznat, naizgled neprijateljski poredak stvari ne počne da se potčinjava našoj volji. Sve dok se ne pokrene mehanizam novih navika koje će olakšati rastanak sa starim. Pa i onda i zauvek u nekim uglovima ostaju igračke – čak i kada tamo ničeg nema.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs