Priroda bez društva i društvo bez kritičkog promišljanja

Izložba fotografija „Priroda bez društva” autora Srđana Veljovića otvorena je u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti. Postavku čine radovi nastali od 2017. do 2020. godine, i to manipulacijom pri fotografisanju, odnosno višestrukim ekspozicijama.

Kako objašnjava Veljović, sve fotografije su rađene tehnologijom koja uključuje film, što znači da nisu digitalne.

Multiplikovanjem motiva gubi se njegova prepoznatljivost, ali se širi referentno polje na koje se fotografija odnosi. Konkretni motivi oslobađaju pogled ka širokom polju ličnih, geografskih, kulturalnih, ideoloških referenci, imaginarijuma, sećanja.

Ti motivi na fotografijama su, kako kaže autor, manje-više slučajni. Odvajanjem slike od motiva koji predstavlja, raskidanjem veze, apstrahovanjem, proces proizvodnje i recepcije fotografske slike postaje izrazito subjektivan.

‒ Motivi na fotografijama zapaženi su tokom kraćih ili dužih putovanja i u mestu u kome živim i radim. Suština i jeste u tome što skup potpuno slučajnih motiva čini jednu prilično skladnu celinu. Tako nešto na izvestan način podražava ono što se događa kada, na primer, pišemo istoriju. I tu imamo sled potpuno slučajnih događaja, a onda se društvo, zajednica i naučnici trude da stvore skladan narativ koji će omogućiti da se shvati šta se dešavalo ‒ objašnjava Veljović.

Neki od tih motiva su izvedeni uglavnom iz pejzaža.

‒ Većinom su to detalji iz prirode. Ali postoji i jedan set fotografija koji se odnosi na tehno kulturu. Međutim, teza je da se postavka nekako odmakla od društvenosti na način da su uglavnom istaknuti doslovno motivi bez ikakvih referenci na društvo, znači isključivo ono što je priroda sama po sebi. U slučaju tog tehna koji se javlja, on se, iako popularna kultura, pojavljuje kao vrsta biopolitičke alatke koja celu populaciju mladih, i ne samo mladih, uklanja iz tokova društvenosti. Umesto u stvarima koje određuju živote njihovi dani se ispoljavaju u eskapizmu i hedonizmu ‒ govori Veljović.

Dodaje da je to, s jedne strane, i lepo, a s druge, ima i negativnu konotaciju koja bi bila ta priroda bez društva iz naslova.

‒ Postavka na neki način konstatuje da ono što mi sada živimo. Ono što se naziva društvo i kritičko promišljanje ‒ mi trenutno nemamo. Živimo kao pojedinci koji su objekti na silama na kojima ne umemo da smislimo šta bismo ‒ zaključuje Srđan Veljović.