Kovid propusnice i „pravo" na nevakcinisanje

„Biti bolestan znači ne biti slobodan, a biti trajno bolestan znači ne biti nikada slobodan” (Neva Bulat). Dodajem – svako ko je neslobodan, nije potpuno zdrav! Pred čitaocima je svojevrsni nastavak moje beleške „Vakcinacija između prava i obaveze” (Pogledi, „Politika”, 4. septembar 2021). Ona se prvenstveno ticala optimalnog usklađivanja demokratskog javnog poretka i ustavnih prava na zaštitu zdravlja, na slobodu ličnog uverenja – u okviru kojeg je i prihvatanje ili odbijanje vanrednog vakcinisanja – i na slobodu javnog okupljanja. No, planirano uvođenje kovid (zdravstvenih) propusnica (KP) u Srbiji za pristup „pojedinim” javnim mestima na „kojima nije neophodno boraviti” (sic!) – a nemamo još odgovor po kom to merilu?! – za lica vakcinisana protiv zarazne bolesti kovid 19 (korona) rađa i druge dileme. Najpre, pitanje jednoobraznosti KP, budući da se vakcine razlikuju po jačini, odnosno delotvornosti (i bezbednosti, bar za pojedine kategorije lica prema životnom dobu i opštem zdravstvenom stanju). I da li bi se posle primljene treće doze – u slučajevima kada je ona potrebna, naročito kod određenih tipova vakcina – izdavale nove, odnosno „produžene” KP? S kojim rokom važenja? Nije do kraja argumentovana ni preporuka da se vakcinišu i mladi u rasponu od 12 do 18 godina, a da KP budu nužne svima starijima od 16 godina?! Inače, ostajem pri stavu o „pravu” na nevakcinisanje kao mogućoj opciji ako nije (ne bude) pravno propisana legalna generalna javna dužnost podvrgavanja vakcinisanju. Naime, pojedinac koji se vakciniše protiv korone čini to dobrovoljno, sâm potpisuje saglasnost, preuzima rizik, ličnu odgovornost za moguće posledice. Bez garancije delotvornosti tog invazivnog i ne za svakoga uvek apsolutno bezazlenog medicinskog zahvata. Podsećam, sve vakcine protiv korone puštene su – zbog što hitnijeg medicinsko-farmakološkog odgovara na to planetarno zlo – u promet na temelju (za sada) privremenih dozvola za upotrebu. S druge strane, poklanjam veru ohrabrujućim podacima da su – u načelu – blagovremeno vakcinisani osetno bolje (ne i sasvim!) zaštićeni od zaražavanja u poređenju sa ostalima, pa tako i bitno „slabiji” prenosioci virusa – a i retko se suočavaju sa sopstvenim fatalnim krajem. Iako mi se naređivanje opšteobavezne vakcinacije u Srbiji čini vapijuće umesnim, smatram – nažalost – da još nije sazrela šira društvena svest i politička volja za tu meru.

Bez obzira na njenu nespornu zakonsku podlogu i verovatnu diskrecionu ocenu nadležnih organa – dakako, medicinsko-ekspertski potanko objašnjenu i potkrepljenu – da bi ona bila ubedljivo najbolji način za suzbijanje progresivno rastuće pandemije (uz sve ozbiljniju, često i kritičnu, kliničku sliku brojnih zaraženih pacijenata) u konkretnom delikatnom trenutku. Odnosni političko-zdravstveni potez – pri današnjoj nejasnoj količini kredibiliteta i autoriteta vladajuće garniture posebno pred prolećne izbore u Srbiji, a uz neke oponirajuće očigledno uticajne lekarske glasove, kao i nezanemarljivo narodno nepoverenje u postojeća nedovoljno istražena i uhodana cepiva – pokazao bi se, zebem, preteško celovito sprovodiv, da ne kažem faktički nemoguć.

Ali, podržavam ideju o bespogovornoj dužnosti vakcinisanja zdravstvenih i prosvetnih radnika, pripadnika bezbednosne službene populacije, kao i zaposlenih u uslužnom sektoru. U egzistencijalnom javnom interesu zaštite njihovog zdravlja – kao koroni povećano izloženih lica – i zdravlja množine njihovih klijenata (mušterija). Inače, KP su koncipirane kao nesumnjivo savremenija, kompaktnija, za čuvanje i korišćenje pogodnija – po svemu sudeći i internacionalno prepoznatljiva – sui generis javna legitimacija. One su neuporedivo komfornija zamena višekratnom (ponovljenom) uzastopnom testiranju. Takođe, KP su i samim svojim nazivom nesumnjivo dodatni podsticaj, svojevrsni pritisak, čak posredna prinuda – psihološka ili/i materijalna – da bi se što veći postotak građana odlučio za vakcinaciju. No, smatram da između KP kao nove forme javne isprave i dosadašnje zdravstvene potvrde o (makar) duploj imunizaciji ipak ne postoji suštinska razlika – u snazi i dejstvu – ni u medicinskom, ni u normativnom smislu.

Ključno je obezbediti što pouzdaniju medicinsku zaštitu nacionalnog zdravlja, ujedno i pravnu ravnotežu položaja građana radi poštovanja krucijalnih ustavnih postulata pomenutih na početku ovoga teksta. Stoga, ne bi nipošto smelo da bude diskriminacije između onih kompletno vakcinisanih – bilo imalaca KP, bilo onih sa odgovarajućim drugim pouzdanim zdravstvenim papirima u rangu sertifikata o vakcinaciji – i onih koji ne žele da se vakcinišu (kao i lica čije je zdravstveno stanje u kontraindikaciji s predmetnom imunizacijom). Primerice, kada se nađu pred vratima određenog javnog kluba, restorana, biblioteke, koncertnog hola, sportske hale i slično, svi građani bi bili dužni da u cilju ulaska na tu površinu kovid redaru pokažu: ili KP, ili autentično javno uverenje o kompletnoj (bar dvostrukoj) kovid vakcinaciji obavljenoj u određenom vremenskom razdoblju (recimo da je od nje proteklo minimum sedam ili 14 dana, a da je ona primljena najviše pre šest meseci), ili zvaničnu potvrdu o preležanoj koroni (takođe vremenski ograničenog važenja, možda i kraći od šest meseci?!) – ili pak taze negativni zvanični rezultat PCR testa (uzmimo, star maksimum 72 sata), odnosno negativni antigenski test (još svežije dobijen, recimo s validnim trajanjem od 48 sati najduže). Pri tome, odlučno se mora stati na put svakojakim zloupotrebama, falsifikovanjima dokumenata, potkupljivanjima odgovornih i sličnom. U pogledu testova nasušna je što niža cena, po mogućstvu da budu i gratis, osobito za one za koje je – pisano lekarski respektabilno – utvrđena zabrana vakcinisanja protiv korone. Idealno bi bilo da na više punktova u gusto naseljenim mestima po ugledu na neke zapadnoevropske gradove budu što pre javno postavljeni i obezbeđeni (i javnim sredstvima „pokriveni”) laki i brzi, najsavremeniji i najsigurniji, a za građane što jednostavniji, a besplatni (ili uz simboličnu naknadu) antigenski testovi.

Dakle, ako KP budu državno plasirane – a bez prethodno naređene nacionalne vakcinalne javne dužnosti – one, i pored svojih drugih očiglednih prevashodno tehničkih prednosti, ne bi predstavljale ekskluzivni (jedini) filter za pristup bilo kom javnom okupljanju. Uz sve narečeno, ekonomski momenat nije nipošto za potcenjivanje, ali u nastupiloj konstelaciji ugroženih najvitalnijih društvenih vrednosti ne bi trebalo da bude prvorazredan. „Da bismo sve spasili, moramo sve i da rizikujemo” (J. F. Šiler). A „pobediti bez rizika znači trijumfovati bez slave” (Pjer Kornej).

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu