Noga i cipela

Bavili smo se, eto kažu makar malo, i mi naukom. I to onom prognostički podosta komplikovanom: društvenom. Budi bog s nama šta te i takve nauke sve ne, makar i periferno, moraju da uvaže i uzmu u obzir na putešestviju od pretpostavke do zaključivanja. Eto; i ako nam to nije uža struka, ponešto smo morali i da saznamo, a i uvažimo iz fundusa, posebno drugih društvenih nauka. Osobito ako su to nauke u čijoj „nadležnosti” su čovek i njegova zbirna zamenica – ljudsko društvo. Tako smo, po prirodi stvari, morali bar da zavirimo i u veliku oblast koja se već vekovima kao podloga za pravne nauke obavezno proučava: Teoriju države i prava. U vezi s tim smo, i to zauvek zapamtili krunski aksiom našeg velikog pravnog utemeljivača Valtazara Bogišića da se „cipela ad absolutum” mora da pravi prema nozi, a nikako, jer će biti ne samo žuljevita, već i neupotrebljiva, u obrnutom slučaju…

Pravne teorije, moglo bi se reći, stare su koliko i istorija homo sapiensa. Istini za volju red i poredak prisutni su i te kako i u animalnom svetu. Ali, ljudsko društvo oduvek je pokušavalo bar da pravi i etiku, a i državnopravnu legistivu bar teorijski uredi i izgradi na etičkim principima: da su prava/pravo jednog čoveka ograničena jedino pravima drugih ljudi. Jer, svako razdvajanje išlo bi neumitno na štetu svakog čoveka kao jedinke, ergo i čitavo državnopravno uređene zajednice. To su, uostalom, i korenski stubovi onog što nazivamo moral. A on reguliše odnose čoveka prema drugom čoveku (svakom u zajednici, ne samo državnopravnoj, već i svetskoj), naravno i zajednice prema pojedincu, zajednice prema drugoj zajednici i – tako nadalje… S pozivom na, samo pravo pojedinca, izdvojenog iz zajednice, dakle svih drugih njenih članova, teško da bi se bilo kakvom pravnom logikom, čak i svakovrsnim tumačenjem Ustava kao „najvišeg u smislu obaveznosti”, moglo prihvatiti.

Nesumnjivo, priznajemo i za nas, temeljit, zašto ne i dobronameran tumač ustavnih prava i sloboda profesor Slobodan Orlović („Vakcinalna obaveza”, „Pogledi” – „Politika”, 24. jul 2021), nažalost poprilično jednostrano je pokušao da izgradi pravni osnov za ustavne slobode samo pojedinca. Ali, pritom je ispustio upravo to načelo da su „prava pojedinca ograničena jedino pravima drugih ljudi”, koji su takođe posednici takvih istih prava. Prava na lični stav i odluku ali, opet, ako ta i takva njihova odluka i ustavno pravo ne ugrožavaju i derogiraju, takođe ustavna prava drugih pojedinaca. Upravo u tome se i ogleda prioritet i obaveznost koja i proizilazi i sve obavezuje iz najvišeg pravnog akta kojim se humana, ljudska zajednica – bar bi trebalo – odvojila od, kako bi stručnjaci za mehaniku rekli „neuređenog” kretanja i ponašanja svojstvenog hordama...

A sad reč-dve o državi kao tvorevini civilizacije. Ako je ona garant, a po svemu i u svemu ona bi to morala baš po svojoj „konstituciji” (kako se nekad i Ustav nazivao) da bude. Dakle, u slučaju i masovnih, a sledstveno tome i ličnih opasnosti kakve su nesumnjivo te nesrećne pandemije. Jer poziv samo na lično pravo pojedinca nije atak na prava, u ovom slučaju ne malih prava svih koji nisu istomišljenici, iako imaju isti takav ustavnopravni položaj? Da malo i, ajde de, vulgarizujemo, iako je nažalost grozomorna istina. Ako  sebi daješ pravo da atakuješ na fizički moralni, pa čak i imovinski integritet i pravo koje, dabome i njemu ustavno-pravna legistiva garantuje, ima li i on takvo isto pravo kad si ti kao pojedinac u pitanju? Jedno od određenja značenja reči „infekcija”, njegov derivat „infekciozan” medicinski znači zarazan, kužljiv „koji ima svojstvo ili moć da prenese bolest”... (M. Vujaklija, „Leksikon stranih reči i izraza”). Zato, otkako je ljudska zajednica i počela da baš državno-pravno funkcioniše, ona je radi svog opstanka morala da od takvih, nažalost, štiti prava drugih da ne postanu takvi.

Istorija i uređenih država, naravno, i te kako zna za nemale meandre. Prava na bezbednost i te kako se čak i u „najcivilizacijskim” državama moglo bi se reći masovno narušavaju. Nažalost čak i državno-nacionalistička politika i te kako muti poželjnu bistru „vodu” i kad su naučne istine u pitanju. Eto, čak ni kad je taj masovni ubica kovid 19 u pitanju svet se i pred opštom opasnošću razjedinjuje. I u nas se, i to počesto mudruje i kad je medicinska nauka u pitanju, pa zato i tumače Ustava mi, iako malo ili nikako čak pravno pozvani, moramo da podsećamo na državno-ustavni temelj: da su prava jednog čoveka ograničena samo pravima drugih ljudi. Nažalost i naše doktore: da su zablude i „pravo na lično mišljenje” kroz istoriju ljudsku zajednicu koštale milionskim žrtvama – da ne računam i čega sve ne…

Akademik Srpske akademije obrazovanja