Uspešna borba za očuvanje spomenika kulture

Prilažem ovaj dopis jer se na stranicama „Politike” često piše o zaštiti spomenika kulture, kao i o njihovom nestajanju, kao što je 23. septembra objavljen tekst o rušenju Vajfertove slavine.

Zašto se čudimo kada neko dobro obavlja svoj posao, naročito ako je reč o nosiocima javnih ovlašćenja? Zato što je to postalo izuzetak od pravila, a taj izuzetak treba pohvaliti da bi bio dobar primer ostalima.

Živim u zgradi koja je spomenik kulture od velikog značaja. Život u ovakvom objektu ima svoje prednosti, ali i mane. U svakom slučaju se trudim da poštujem sve zakonske odredbe koje se tiču zaštite kulturne baštine, ne samo zato što su istorijske nauke i konzervacija moja struka, već i iz želje da se prostorno-istorijska celina staro gradsko jezgro Pančeva što više sačuva od devastiranja. Svedoci smo neprekidnog rušenja, urušavanja, naruživanja, prepravljanja, nadogradnje zgrada i ambijenta iz vremena Marije Terezije koje su do sada ponosno odolevale, što zubu vremena, što apetitima raznoraznih investitora koji bi ih rado videli srušene do temelja i na istom mestu podigli moderne višespratnice. Upravo zato se treba boriti za zaštitu ovog neponovljivog dela grada, koji je odraz davno iščezlog vremena.

Imali smo problem s bespravnim investitorom koji je poželo da objekat izgrađen bez građevinske dozvole koji se nalazi u dnu dvorišta priključi na javnu mrežu, odnosno da uvede kablovsku televiziju, internet i sl. Ko još mari za propise? To i jeste suština divlje gradnje – svako zida kako želi, bez plana i ispunjavanja urbanističkih uslova, sledeći samo sopstvene potrebe, ne obazirući se na prava i potrebe drugih ljudi, a naročito se ne mari za zakonske odredbe koje regulišu zaštitu spomenika kulture.

Došli su monteri, stihijski izbušili zid, provukli kablove, zalepili svoje kutije na fasadu, oštetili hodnike, ne pitajući nikoga, a naročito ne nadležni Zavod za zaštitu spomenika. Sve radove su izveli po svojoj želji i potrebama. Mi ostali stanari nismo mogli da se složimo s takvim ponašanjem. Savremeni život ima svoje zahteve i naravno da ako živite u zgradi iz 19. veka, to ne znači da treba i da živite kao u toj epohi. Međutim, svi ostali su kablovsku mrežu sproveli s ulice do stanova komplikovanim radovima podzemnim putem, tako da je s ulice potpuno nevidljiva. Nismo mogli da se složimo da za one koji poštuju zakon postoje jedna pravila, a za one koji se ne obaziru na njih postoje drugi aršini. Ako mi ostali stanari ne možemo da stavimo klima-uređaje jer je fasada pod zaštitom, onda ne možemo da dozvolimo ni divljim graditeljima da bez pardona montiraju svoju skalameriju. Jer ako se to dopusti jednom, onda će to povući čitav niz drugih.

Na prijave nadležnima, krenuo je da se obrće začarani krug. Zaštitnik građana oglasio se nenadležnim, a Ratel je prebacio odgovornost na Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. Razne inspekcije prebacivale su predmet jedne drugima. A onda se pojavilo svetlo na kraju tunela. Ministarstvo kulture je posle izveštaja sa terena prvog septembra je donelo rešenje da se sve postavljene instalacije uklone o trošku investitora, odnosno naložilo je povratak u pređašnje stanje i poštovanje svih mera zaštite spomenika kulture.

Bravo za Ministarstvo kulture! Dok su se ostale nadležne inspekcije i institucije domišljale kako da prebace loptu drugima i slale odgovore u stilu „Nismo nadležni”, iz ovog ministarstva su reagovali blagovremeno i po zakonu.

Insistiranjem na poštovanju zakonskih odredbi sprečeno je dalje devastiranje objekta, kao i ispunjavanje želja raznim investitorima. O neodgovornom izvođaču radova, odnosno provajderu telekomunikacionih usluga, neću govoriti, jer ne zaslužuje ni antireklamu.

Vesna Marinković,
Pančevo