Teško je kad se s (m)rakom nosiš sam

Bile su strašne ove godine iza nas, zatvorena vrata dijagnostici, ograničena dostupnost specijalisti, nikakvih pomaka ka lečenju dojke inovativnim terapijama. Došlo je vreme da sumiramo šta smo sve uradili, šta možemo i šta nas čeka.

Brinu me izjave struke da se sreću u poslednje vreme „sa aždajama od tumora” i da su prva tri meseca ove godine na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije rekordna po broju operacija raka dojke. Skrining se stidljivo radio, nedovoljno za bilo šta što može promeniti statistiku, a statistika govori da je rak dojke u Srbiji izbio na prvo mesto po smrtnosti od svih karcinoma.

Nije teško bilo samo u Srbiji, svuda u svetu je skrining dijagnostika u poslednje vreme bila van upotrebe, ali nam se sistemi nekako razlikuju jer u zemljama u okruženju značajno se ide napred s terapijama, a mi kao da smo stali.

Kakva su iskustva žena koje se leče od raka dojke i kakav je njihov put kroz zdravstveni sistem, bez obzira na sadašnju situaciju, pokušali smo da saznamo prethodnih meseci. Pitali smo više od sedam stotina žena lečenih od raka dojke iz raznih krajeva Srbije da podele svoja iskustva. Prosek godina kada su otkrile rak dojke je 45, što je ispod onog proseka kada se zakazuje organizovani skrining. Saznali smo da je samo četvrtini obolelih izabrani lekar uspeo elektronski da zakaže pregled kod specijaliste dok je više od polovine žena dobilo uput bez termina da se same snađu. U doba pandemije veoma je teško to uraditi, zato je njih 32 odsto dijagnostiku i prvi pregled obavilo privatno, bile su u mogućnosti. A šta je s ostalima, ženama koje moraju da prekidaju bolovanje jer nadoknada od 65 odsto od prosečnog ličnog dohotka ne može da pokrije ni troškove puta kada mora da se prelazi i po 200 kilometara dnevno da bi se išlo na zračenje ili primila biološka terapija. Trećina od pitanih žena je upravo to morala da uradi, a neke su primale i neku vrstu pomoći kako bi se lečile.

I zato vam neću govoriti koliko je važno obavljati redovne preventivne preglede jer bi to bilo u ovo doba korone, kada je izuzetno teško doći do dijagnostike, naprosto licemerno.

Mogu apelovati na vas da obavite samopregled svakog meseca, to sigurno možete i za to nema izgovora. Bilo kako da uradite, dobro je jer sve ono što osetite pod prstima, a nije mu mesto tu treba odmah prijaviti svom lekaru. Obavezno, makar čekali celi dan da vas prime. Taj dodir prstiju, naročito danas, može vam spasiti život jer po našoj statistici, 59 odsto žena karcinom je otkrilo samopregledom dojke. Karcinom dojke koji se otkrije u ranoj fazi izlečiv je u više od 90 procenata, ne zaboravite to… O redovnim pregledima na ultrazvuku i mamografu zadnjih deset godine i te kako smo govorile, mislim da je svima jasno kako to funkcioniše i zašto negde ne funkcioniše. Nešto je do njih, a nešto i do nas.

Mi koje smo se suočile s rakom znamo koliko je teško izaći iz toga kao pobednik, naročito kad se sa (m)rakom nosiš sam. Zato su mnoge od nas rešile da zaborave te trenutke, potisnu što dalje i počnu da žive punim plućima zahvalne što dišu, raduju se deleći sreću sa svojim najdražima. Treba slaviti pobedu, ali i praviti promenu, izbaciti iz životnog ormara sve ono što je tesno i teško, ono što guši, davi, teret je.

Treba uneti boje, poželeti lep dan ženi u ogledalu i ne dopustiti nikome da bude važniji i ispred vas.

Za sve vas koje ulazite u borbu s rakom želim da poručim da niste same, postojimo i mi koje nismo potisnule ništa, već smo svoje iskustvo nadogradile znanjem i pretočile u podršku vama. Mi koje smo rešile da budemo vaš glas tamo gde se o vašem životu odlučuje. Vreme je da se pitamo jer i te kako postojimo.