Papirno zlato MMF-a

U avgustu ove godine Međunarodni monetarni fond (MMF) izvršio je novu, do sada najveću generalnu alokaciju specijalnih prava vučenja (special drawing rights), međunarodne rezerve aktive i obračunske jedinice koju kreira ova institucija, u vrednosti od 456,5 milijardi SPV (650 milijardi dolara). SPV treba da „zadovolje dugoročne globalne potrebe za rezervama i pomognu svetskoj privredi i ugroženim zemljama u sadašnjoj pandemiji virusa korona”.

Nova američka administracija najzad je dala dugo čekano zeleno svetlo za alokacije SPV, dok je ranija Trampova to odlučno odbijala. Najznačajnije odluke u MMF-u donose se većinom od 85 odsto ukupne glasačke snage, a SAD s najvećom kvotom i 16,5 odsto svih glasova jedine imaju pravo veta. Amerika je sa zakašnjenjem omogućila MMF-u da najvećom alokacijom SPV u svojoj sedamdesetsedmogodišnjoj istoriji izvede dobar marketinški potez, kada se svet suočio s najtežom ekonomskom krizom u kojoj su najviše stradale najsiromašnije zemlje.

Opštu dodelu SPV Međunarodni monetarni fond je izvršio u proporciji s visinom nacionalnih kvota u MMF-u, što znači da su najveće iznose SPV dobile najbogatije zemlje s najvećim kvotama (oko 375 milijardi dolara), kojima su ona najmanje potrebna. Zemljama s rastućim ekonomijama i zemljama u razvoju otišlo je oko 274 milijarde dolara. Najgore su, kao i uvek do sada, prošle najsiromašnije zemlje s najmanjim kvotama (dobile su samo 21 milijardu dolara), kojima su SPV i druga finansijska sredstva najviše potrebna, a čiji su dugovi porasli na oko 750 milijardi dolara.

MMF je dodelio Srbiji 627,6 miliona SPV, što je ekvivalentno iznosu od oko 890,2 miliona dolara, a na osnovu njene kvote koja iznosi 0,14 odsto svih kvota. Vlada Srbije odlučuje da li će i kako utrošiti dodeljena SPV, a pominje se mogućnost da se koriste za jačanje deviznih rezervi, kao i za otplatu nekih skupljih dugova, ali ne mogu da budu zamena za strukturne reforme i restrukturisanje dugova.

SPV raspodeljuje MMF članicama i samo one mogu da ih koriste između sebe i još 15 međunarodnih finansijskih institucija. Zemlje koje nameravaju da potroše SPV mogu da ih zamene za „slobodno upotrebljive valute”, tj. pet najznačajnijih svetskih valuta (koje čine korpu valuta SPV), odnosno da među članicama nađu partnera za razmenu, a treba očekivati da će najviše SPV kupiti SAD.

Prodajom dobijenih SPV članica MMF-a drži manje SPV nego što je njena kvotna alokacija, ali dobija devize koje možete potrošiti, pa plaća kamatu MMF-u od 0,05 odsto, pošto drži manje SPV nego što su joj dodeljena. Zemlja koja kupi SPV u zamenu za devize onda je u plusu jer ima više SPV nego što po kvoti treba da ima, pa za taj višak SPV dobija kamatu od MMF-a od 0,05 odsto. Ako bi se, na primer, zamenila cela dobijena srpska kvota SPV od 890 miliona dolara za neku od baznih valuta, Srbija bi platila MMF-u oko 446.000 dolara na ime kamate jer bi imala manjak SPV.

Šta su, u stvari, SPV i čemu služe?

Posle dužih razmatranja različitih predloga o reformi međunarodnog monetarnog sistema, 1967. doneta je odluka o stvaranju SPV, novog mehanizma u okviru MMF-a koji se bazira na specifičnim dodatnim sredstvima međunarodne likvidnosti, čije je kreiranje nezavisno od nacionalnih monetarnih politika. Ovaj novi veštački monetarni medijum nazvan je „specijalnim” pošto za razliku od redovnih prava vučenja u MMF-u nema karakter zajma. Izraz „vučenje” ovde znači izdavanje naloga MMF-u, kojim davaoci SPV ističu konvertibilna sredstva drugih zemalja učesnika u sistem SPV. Za razliku od zlata i banknota, SPV fizički ne postoje, već samo predstavljaju knjižni novac i ne stiču se nikakvim uplatama zemalja članica MMF-u u nacionalnim ili drugim valutama, što znači da imaju karakter poklona. SPV su, znači, dala mogućnost MMF-u da poveća međunarodne rezerve, jednostavnim knjigovodstvenim načinom, omogućujući zemljama da povećaju svoje rezerve bez bilo kog neto izvoza roba i usluga ili spoljnog zaduženja.

Vrednost SPV je stabilna i utvrđena je u korpi pet najvažnijih svetskih valuta, koja se revidira svakih pet godina, a sada je sačinjavaju – američki dolar (41,73 odsto ), evro (30,93 odsto), kineski juan (10,92 odsto), japanski jen (8,33 odsto) i britanska funta (8,09 odsto). Učešće dolara je predimenzionirano jer američka privreda ne doprinosi svetskom BDP-u u tolikom odnosu.

SPV su sredstvo koje se može koristiti za otklanjanje deficita platnog bilansa na isti način kao zlato ili rezervne valute, pa se stoga kolokvijalno nazivaju „papirno zlato”. SPV mogu da se upotrebe za otplatu kredita MMF-u ili Svetskoj banci, ali se s njima ne može ništa kupiti, ne mogu se ni razmeniti na tržištu, niti privatni sektor i pojedinci mogu da ih koriste.

SPV kao rezervna aktiva uvedena su u promet 1970. kao dopuna postojećim rezervnim aktivama i jedini su oblik rezervne aktive koji se nalazi pod kontrolom MMF-a. Institucionalizacijom SPV međunarodna zajednica je preko MMF-a stekla mogućnost svesnog regulisanja obima potrebne međunarodne likvidnosti. Uvođenje SPV predstavlja pozitivan pokušaj da se na organizovan način pristupi kreiranju međunarodne likvidnosti, nezavisno od nacionalnih monetarnih politika.

Budući da u strukturi međunarodne likvidnosti SPV čine vrlo mali deo, njihov praktični značaj je mali u odnosu na veliki teorijski. SPV zato ne mogu da regulišu globalnu likvidnost, već samo imaju uticaj na strukturu rezervi jer je dolazilo do prave eskalacije likvidnosti, naročito dolarskih rezervi.

Proširivanjem svoje inicijalne funkcije i transformacijom u osnovnu aktivu, SPV bi trebalo da dugoročno smanje ulogu rezervnih valuta i zlata. Učešće SPV je još uvek marginalno u ukupnim svetskim monetarnim rezervama, iako je ranijom reformom međunarodnog monetarnog sistema bilo predviđeno da ona učestvuju sa 10 odsto.

Za unapređenje SPV osnovno je da se vrše regularne i po obimu značajne alokacije. Time bi pomoglo da se zadovolje potrebe velikog broja zemalja koje su, inače, prinuđene da zarade rezerve na drugi način po znatno većim troškovima i nepovoljnijim uslovima. Imajući u vidu smanjenu likvidnost zemalja u razvoju i stanje u svetskoj privredi i trgovini, nove veće alokacije SPV bi vodile povećanju trgovine i proizvodnje, što bi doprinelo privrednom oporavku u svetu.

Najveći deo novih alokacija SPV trebalo bi da pripadne deficitarnim zemljama u razvoju, što znači da buduće kreiranje ne bi trebalo da se vrši po kvotnom neravnopravnom kriterijumu MMF-a jer bi time i dalje najveće iznose SPV dobile najrazvijenije zemlje.

Najbogatije zemlje teško se odriču svog monetarističkog suvereniteta u korist internacionalizacije monetarne politike i nadnacionalnog rezervnog medijuma, kao što su SPV. Pošto MMF nije u stanju da ograniči rast međunarodne likvidnosti u rezervnim valutama, niti SAD prihvataju raniji predlog o postepenoj supstituciji salda u rezervnim valutama za SPV, može se pretpostaviti da će SPV u dogledno vreme i dalje ostati dopunsko sredstvo likvidnosti.

Ekonomista, naučni savetnik