Farsa balkanskog manifesta

Bauk kruži Balkanom – bauk velike Srbije. Sve sile stare Jugoslavije sjedinile su se u svetu u hajku protiv tog bauka, kosovski administrator i bosanskohercegovački vezir, Milanović i Đukanović, kosmopolitski liberali i klerikalni nacionalisti.

Ovom parafrazom mladog Marksa, mogla bi početi farsa Balkanski manifest, u kojoj bi glavne uloge igrali pomenuti likovi. Neotesanim dosetkama, nezgrapnim pokretima ili tragikomičnom retorikom akteri pokušavaju da privuku pažnju publike i moćnih mecena.

No, ako je lokalnu publiku i moguće oduševiti pričom, svetske moćnike – koji slede svoje interese svakako nije. Njihov osnovni interes je ekonomski i dok god je Srbija konstruktivan partner, regionalna farsa i njeni akteri ih ne zanimaju.

Ovde treba podsetiti na još jednu Marksovu opasku. Razvijajući Hegelovu misao, on je zapazio da se istorijske činjenice javljaju jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. Upravo tragedija „devedesetih” služi kao potka za farsu koja se sada igra.

No, čak i u farsi zlokobno zvuče reči jednog gosta u udarnoj političkoj emisiji HRT: „Mi smo taj problem koji smo imali sa srpskim svetom efikasno rešili”. Poznato je šta je to rešenje podrazumevalo, pa se ove reči mogu shvatiti i kao savet i podstrek drugim državama i teritorijama u kojima živi „srpski svet”.

Da bi se takvo „konačno rešenje” sprovelo potrebno je izmisliti opravdanje. Zato sve češće slušamo poznati refren: u Srbiji je na delu povampireni velikosrpski nacionalizam usmeren na destabilizaciju regiona, a u interesu širenja ruskog uticaja. Sve se to odvija u režiji antidemokratski i lažno proevropski orijentisanog autokrate Aleksandra Vučića. Refren završen.

Srbija svakako nije šampion demokratije, posebno ne u poređenju sa skandinavskim zemljama. Ali na poluperiferiji svetskog sistema demokratija inače slabo cveta. Ne samo da se teško uzgaja nego je i nepoželjna za svetski sistem. Poliarhija je nešto drugo, ali o tome sada nije reč. Kada je o demokratiji reč, Srbiju treba porediti sa zemljama iz okruženja, a tu, mada bismo svi želeli da su bolje, stvari i ne stoje tako loše.

Za razliku od demokratije, na poluperiferiji dobro uspeva nacionalizam. Tu biljku neguju grupe koje konstituišu i konsoliduju svoje nacionalne države. U svim zemljama regiona državne i društvene institucije su bogato nađubrene nacionalizmom. Iako u tom pogledu zaostaje, zaista se može reći da državni vrh podstiče srpski nacionalizam. Njegova je uloga da ponovo izgradi, ili bar učvrsti srpski kolektivni identitet koji je  tokom dvadesetog veka zakržljao u senci jugoslovenstva. No, za razliku od zemalja u okruženju, u Srbiji se ne širi histerija protiv drugih naroda, niti se radi na njihovoj asimilaciji uskraćivanjem prava i osporavanjem verskog i nacionalnog identiteta. To se ne može relativizovati nikakvim floskulama, niti pozivanjem na devedesete.

Što se, pak, Rusije tiče, ona nesumnjivo ima svoje interese koji se nekada poklapaju, a nekada ne sa interesima Srbije. Odnos prema Rusiji, dakle, kao i prema drugim zemljama, u praksi određuje pragmatizam, a ne sentimentalnost.

Šta onda motiviše Prištinu na stalne provokacije i sprovođenje dogovorenih odredaba Briselskog sporazuma? Šta svrbi Zagreb da se nakon osamostaljenja i „bega” sa Balkana vraća u “balkansku krčmu”; Zašto Sarajevo hoće čvršću zajednicu sa „lošim narodom”; Zašto je nakon vekovne prakse hiratonisanja mitropolita SPC u cetinjskom manastiru to sada postao čin velikosrpske politike?

Na ta pitanja se ne može odgovoriti mantrama o velikosrpskom nacionalizmu. Srbija ne provocira, niti se dala isprovocirati da učini bilo šta što bi se moglo protumačiti kao hegemonistički čin. Nema ambiciju niti moć da postane regionalni hegemon. Ona je, geopolitičkim rečnikom rečeno, tipičan „slobodan strelac” koji teži da maksimizuje sopstvenu dobit.

Otkuda onda srbofobija? Da li je, kao što tvrdi predsednik Srbije, to posledica njenog šampionskog ekonomskog rasta, ili je, kako pišu tabloidi, reč o zaveri „Zapada”?

Ako se zapitamo šta je zajedničko entitetima u kojima je popularan balkanski manifest, jasno se uočava deficit suvereniteta. Nijedna od tih tvorevina, izuzev Hrvatske, iz različitih razloga, nije uspela da izgradi punu državnost. Kosovu nedostaje međunarodno priznanje; Crnoj Gori manjka Crnogoraca; Bosna i Hercegovina još ima visokog predstavnika.

Za svoj politički neuspeh, nacionalisti u tim zemljama optužuju Srbiju jer veruju da bi bez podrške koju njihovi građani srpske nacionalnosti imaju od Beograda efikasno rešili probleme.

Pozicija Srba u svakom od navedenih entiteta je istorijski specifična i svaka traži poseban tretman. Političke elite u tim zemljama moraju da nađu modus kako da, poštujući evropske standarde, integrišu građane srpske nacionalnosti. Primeri Makedonije i Bosne i Hercegovine pokazuju da to nije nemoguće. Međutim, nacionalistima u Prištini i Podgorici više odgovara da slede primer Hrvatske, pa možda i otuda sve intenzivnije prisustvo Zagreba u balkanskom loncu.

To, međutim, nije konstruktivan pristup. „Efikasno” rešenje srpskog pitanja, ne samo da je antidemokratsko i anticivilizacijsko, već bi danas svakako izazvalo nedvosmislenu reakciju Srbije.  Nažalost, umesto da se okrenu saradnji, maratonci stare Jugoslavije rešeni su da trče još jedan počasni krug.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu