Putevi kojima samo hrabri hode

RASTANAK

Mediji su ovih dana javili da je u dalekoj Šri Lanki preminuo srpski hirurg svetskog glasa, prof. dr Miodrag Colić. Većini nas, putnicima običnim, ta ostrvska država u Indijskom okeanu svakako nije blizu, ali za beogradskog lekara to nije važilo. Za čoveka koji je ostvario svoj davnašnji san da se zaputi, i stigne, u sve zemlje sveta – one s liste UN – nikakvi daleki meridijani jednostavno nisu postojali! A svojevremeno, kada se ta njegova velika planetarna avantura završila, u knjižarama se pojavio i Moj put oko sveta / My Journey Around the World, ta izuzetna, preteška, dvojezična knjiga – spomenik svim tim čudesnim Colićevim hodoljubljima.

Ova kolosalna knjiga, svojom veličinom i značajem, kod čitaoca provocira i zapitanost otkud toliko upornog i strastvenog putnika u toj osobi koja je težila da bude mnogo više od klasičnog globtrotera, iako putovanja baš i nisu bila u tako tesnoj vezi s njegovim osnovnim zanimanjem. Pitanje je jedno, ali mogućih odgovora je prilično.

Jedan je da se za Mikija Colića, kako su ga zvali prijatelji, potraga za lepotom nije završavala u operacionoj sali – i na licima zadovoljnih pacijenata. Ti njegovi prohtevi estetske prirode kao da su bili znatno veći od onih usko povezanih sa samom strukom plastičnog hirurga. Svoju ličnu sferu lepote on je proširio na ukupni zemaljski šar. Njegovo oko i pero gotovo hirurškom preciznošću pronalazili su ono najlepše u svetovima koje je pohodio. U ovom slučaju profesionalna deformacija pokazala je i mnoge svoje dobre strane. A Colić kao da je upravo to i želeo: da vidi, ali i da nama pokaže, ta razna lepša lica ovoga sveta o kome često baš i nemamo najbolje mišljenje.

Sumnju da u lepoti najpre leži odgovor na navedeno pitanje probudila je i jedna rečenica koja se u ovaj kontekst zgodno uklopila. Iz pera je Ive Andrića i glasi: „Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja.” Pretpostavljamo, ne stoji ona slučajno, kao nekakav moto, na istaknutom mestu jedne druge knjige – Moje novo ja – nastale u koautorstvu s mlađim bratom Milanom, takođe hirurgom i ljubiteljem „dobrog puta”.

Međutim, u porodičnoj istoriji Colića postoji i uverenje da je njima putovanje u krvi. Nasleđeno, doduše, sa ženske, majčine strane. O genetskim stazama tu se radi. Naime, njihovom dedi Petru, pirotskom veletrgovcu, pošlo je za rukom da tamošnji čuveni kačkavalj plasira i na inostrano tržište, čak i do daleke Amerike. Zbog jedne dedine neiskorišćene, ali izuzetne, brodske karte rodila se prava porodična legenda o zovu daljina kojem teško odolevaju. A šta se tačno desilo… i posle bilo. Kada je deda odlučio da se sa svog dalekog prekookeanskog službenog puta vrati u Evropu, za taj povratak izabrao je jednu pompeznu plovidbu potpuno novim, a već slavnim, brodom, tada najvećim na svetu. O „Titaniku” je reč, a koji do Amerike nikad nije doplovio. Ta nezaboravna tragedija na Atlantiku, i deda Petar, srećom samo pasivan lik u toj priči, duboko se urezala u svesti potomaka. Za pojedine od njih, kažu, to kao da su bili nekakvi sudbinski putokazi i signali za buduća osvajanja svetova, koji će im to istom merom uzvraćati. Naime, ljude otvorenog uma, žedne znanja svakojakog, duše radoznale i pustolove razne nije ni previše teško osvojiti.

A te pustolovine Mikija Colića počele su još u njegovom đačkom i studentskom dobu, i nezamislive su bile bez vreće za spavanje u prtljagu. Evropu je on lako osvajao, ali je pravi podvig bio krenuti sve dalje i dalje. A to prvo veliko dalje bio je put u Indiju, i njene obližnje krajeve. Za doktora putnika bila je to istinska životna prekretnica… O tome je ostavio i pisani trag: „Posle više nije bilo povratka sa puta stremljenja ka novim putevima. I kao kad se za Indiju kaže da u nju možeš ući na stotinu vrata, ali izlaza iz nje nema, tako ni za mene više nije bilo izlaska, niti iz Indije, u koju sam se vraćao više puta, niti iz začaranog kruga mojih putovanja.”

Iz svog sveta medicine i nauke Miki Colić je krupnim korakom ulazio i u svet umetnosti. Nije to neočekivano jer se on još kao mlad lekar iskazao i kao pesnik, autor zbirke Trag večnosti. A na njegovom daljem „putu kroz umetnost” imao je zaista izuzetnog vodiča – suprugu Angelinu Atlagić, kostimografkinju i scenografkinju, takođe osobu zavidne internacionalne reputacije, uz koju mu je pozorište postalo jedna od najomiljenijih kuća na mapama mnogih gradova. S druge strane, ona je postala njegov čest pratilac na poodavno zacrtanom putu oko sveta doktora Colića.

U onom „Putu” iz knjige je, razume se, i Šri Lanka, ta njegova poslednja životna stanica. Nazvao ju je, u zapisu iz daleke 1989. godine, Rajskim ostrvom i time kao da je anticipirao da mu je ta lepa zemlja suđena u životnom finalu i da će joj se jednom vratiti. Putopisac je bio zadivljen ne samo panoramama koje su mu se pred očima smenjivale već i raznim drugim živopisnim prizorima. Video je on tamo: lenje bikove na čijim leđima čuče mali beli ždralovi; žene koje nose ogromne korpe prepune lepog cejlonskog čaja i od tih „žbunova” na leđima glave im se ne vide; sirotište za male slonove koji žive bez majčine nege i tu je njihov dnevni obrok 50 litara mleka, na čemu im sirotinja zavidi… Posebno impresioniran bio je hramom Budinog zuba u planinskom mestu Kendi, kome zub vremena nije nimalo umanjio lepotu i velelepnost, tom zdanju gde se vekovima čuva ta mala, a za budiste velika relikvija.

Osvrćući se na plemenitu nameru pisca knjige Moj put oko sveta da svoje utiske i saznanja s tog puta podeli s drugima, Jovan Ćirilov je napisao: „A ti drugi smo mi koji njegovu knjigu držimo u ruci. Pomalo kao da sa onim što je između njenih korica držimo, kao Antej, svet u svojim rukama.” Tom svojom misijom velikog putnika i svojom jedinstvenom knjigom Miodrag Colić zapravo kao da je i želeo da prigrli ceo ovaj naš svet. I sve nas podseti da ga možemo učiniti boljim i lepšim!