Loš predavač lako upropasti predavanje

U rubrici Među nama 1. oktobra je objavljen dopis Slavka Simića s korisnim predlozima kad je reč o dobrim i lošim profesorima, u kojem se autor opravdano pita zašto se o tome ćuti ili se „stidljivo progovore poneka reč i neko bledo opravdanje”. Razloga za to ima više, a u osnovi je strah za posledice po đake i studente, jer se loši pedagozi obično svete dajući slabe ocene – takvi ne trpe nikakve primedbe ni kritike. Setimo se da smo kao roditelji i sami o tome ćutali kad bi se deca požalila.

Reči i jezik su osnovna sredstva komunikacije, ali i prenošenja znanja. Često se olako izgovaraju a da se i ne promišlja o njihovim korenima i sadržaju. Takva reč je, na primer – vreme. Svako misli da zna šta je to, a da ne zna da nema jedinstvene definicije za vreme, da je to jedna tvrdokorna zagonetka za čoveka, da se ne zna šta je to „poznavanje protoka vremena”, da se ne zna kakav je odnos vremena i večnosti ili šta nam je život meren vremenom. O tome je bilo govora i u jednom Kulturnom dodatku.

Pre neku godinu objavljena je vest da će stogodišnjica smrti Lajbnica (matematičara, filozofa i pravnika) biti obeležena javnim predavanjima o njegovim teorijama o vremenu. Otišli smo da čujemo šta je mislio o „beskonačnom vremenu i prostoru”, o „ovom svetu najboljem od svih”, o „sistemu dovoljnih razloga”, o sili i kretanju, o energiji i vremenu...

Za pultom se pojavio predavač s titulom i zvanjem kako i priliči, ali je bio jedan od onih koje autor dopisa u „Politici” pominje: nije izlagao razgovetno i razumljivo, nije se čuo u prvom, a kamoli u poslednjem redu, govorio je „sebi u bradu” ne koristeći mikrofone (beše ih tri), govorio je bez konteksta, bio je neukusno obučen – kao „za popodne” a ne za katedru, samo je gledao uvis, a ne u slušaoce. Počeo je obećanjem da će govoriti o Lajbnicu naučniku, ali i spiritualisti, o njegovoj filozofiji koju „najbolje razume”. Čitao je iz „svoje knjige”. Nije se služio nastavnim pomagalima, sem nejasnim slajdovima sa kompjutera, stalno se „vrteo” oko pojma kretanje, monada, sila ubrzanja i oko vremena. Ove nejasne pojmove objašnjavao je još nejasnijim, što je po Teoriji značenja nedopustivo. Stalno je i hodao, često se laćao čaše, što je odavalo ružnu sliku.

Kad je publika nemirna, nije kriva ona, već predavač. Neki su izašli pre kraja predavanja. Mi smo ostali, ali nas niko na kraju nije ništa pitao. Na naredna predavanja nismo ni išli. Mi više nismo studenti, neće nam taj predavač dati slabu ocenu, ali je nedopustivo da neko s titulom, zvanjem i (ne)znanjem ovako istupa na javnoj tribini.

Branko Kosić,
Beograd