Evropa se vraća sebi

Nije greška u tome što su se događaji po Evropi 1989. slavili kao trijumf slobode i demokratije. Greška je što se smatralo da je to „kraj istorije” i da novi poredak više ničim ne može da bude ugrožen.

Tri decenije od pada Berlinskog zida demokratija zasnovana na tradiciji liberalnih vrednosti našla se u opasnosti. Mladići centralne Evrope koji su nekad bili lučonoše sloboda pretvorili su se u sredovečne autokrate, nacionaliste i agresivne populiste kojima su migrantska kriza 2015. i ekonomske nedaće dale krila i uverile ih da treba brinuti samo o sopstvenom suverenitetu.

Da bi se spasli od „briselskih despota” i „elitističkog establišmenta”, u zemljama u kojima su osvojili vlast počeli su da ruše institucije, nezavisno sudstvo i slobodne medije potkopavajući liberalne tradicije građene kroz istoriju.

Od Mađarske, Poljske, Republike Češke do Slovačke pojavili su se lideri koji su nekada bili svašta: socijalisti, liberalni reformisti, doušnici tajnih službi, radikalski ultranacionalisti.

Mađarski premijer Viktor Orban veoma je ponosan što je kreator ideje „neliberalne Evrope” kao antipoda liberalnoj demokratiji. U Poljskoj Partija zakona i pravde Jaroslava Kačinskog s mnogo entuzijazma sprovodi desničarsku, kleronacionalističku i autoritarnu politiku.

U Slovačkoj je premijer Robert Fico ekstremno antiimigracionom i socijalno-konzervativnom agendom sledio primere iz susedstva sve do povlačenja 2018. U Republici Češkoj je duet predsednika Miloša Zemana, koji novinare naziva „idiotima”, i milijardera premijera Andreja Babiša, „češkog Trampa”, lansirao kaustičnu mešavinu populizma, otpora prema imigraciji i „proevropskog evroskepticizma”.

Pojavila su se apokaliptična predviđanja o demokratiji na samrti i nastupanju doba diktatora. Ali, pokazuje se da je zaključak o putu od svetlosti do tame za samo tri decenije prilično uprošćen pa i kratkovid. Pretilo je da se ponovi greška od pre 30 godina: da se nalet antiliberalne autoritarnosti proglasi za konstantu dolazeće budućnosti.

Neće biti. Otpor se uvećava. Demokratija je često haotična, nepredvidljiva, lomljiva i svakako nesavršena. Ljudi su po pravilu kritični prema verziji demokratije koju imaju, ali najviše je cene oni koji su je imali pa izgubili, oni koji su suočeni s opasnošću da je izgube ili oni koji je nikada i nisu imali.

Vlastodršci se suočavaju s biračima koji im putem izbora ili uličnih protesta poručuju da postoje granice i da nisu veći od države. Akcija izaziva reakciju, pravilo je fizike koje važi i u svetu politike.

U Mađarskoj, jedinoj članici EU kojoj je „Fridom haus” 2018. status snizio na „delimično slobodan”, vlast je na lokalnim izborima pre dve godine izgubila Budimpeštu i deset drugih gradova.

U Poljskoj je vladajuća stranka odolela na poslednjim izborima – čak i ojačala svoju poziciju – ali je suočena s gubitkom većine u Senatu dok je na lokalnim izborima izgubila Varšavu i više velikih gradova.

U Slovačkoj su masovni protesti zbog ubistva novinara koji je istraživao korupciju 2018. oborili populistu Fica. U Pragu je pre dve godine 250.000 ljudi demonstriralo protiv predsednika Zemana i premijera Babiša, koji je predlagao ukidanje Evropskog parlamenta kao „potpuno beskorisne institucije”.

Gradonačelnici retko stvaraju međunarodna politička savezništva, ali prvi građani Bratislave, Budimpešte, Praga i Varšave iste te 2019. formirali su Savez slobodnih gradova s ciljem promovisanja „naših zajedničkih vrednosti slobode, ljudskog dostojanstva, jednakosti, vladavine prava, socijalne pravde, tolerancije i kulturološke različitosti”.

Raspoloženje birača počelo je da se okreće od konzervativaca, pokazali su nedavni izbori u Nemačkoj. Slovenački premijer Janez Janša, pridruženi član osovine Orban–Kačinski, u problemu je pošto rejting njegove stranke pada. Mađarski vladajući Fides lako bi na izborima sledeće godine mogao da ode u opoziciju posle 11 godina.

Upravo to se prošle nedelje dogodilo premijeru Babišu, jednom od onih koji su se našli u „Pandorinim papirima”. Pošto su ga dugo optuživali da im krade demokratiju, kaznili su ga na izborima. Predsednik Zeman je od šoka završio u bolnici.

Populisti gube podršku, negde su još na vlasti, ali uzdrmani, negde su je, kao u Češkoj, izgubili šaljući signale upozorenja desničarskim nacionalistima po okolini da bi brzo mogli da podele njihovu sudbinu.

Populistički krug se sužava, a ne širi se, kako su govorila mračna predviđanja. Demokratija uzvraća udarac. Na radost mnogih birača u Mađarskoj i Poljskoj koji žele da ostanu u EU.

Brisel nagoveštava da se neće ponašati bolećivo prema vlastima u Budimpešti i Vašravi koje prete osnovnim vrednostima na kojima se Evropa okuplja. Poslednju priliku za klinč dala je Poljska, gde je sud ocenio da neki zakoni Evropske unije nisu u saglasnosti s Ustavom zemlje. Orban je odmah podržao odluku i pozvao EU da „poštuje suverenitet svojih članica”.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je „duboko zabrinuta”, ali je šef diplomatije Luksemburga Žan Aselborn konkretniji: „Moramo jasno da saopštimo da se ova vlada u Poljskoj igra vatrom. Primat evropskog zakona je nužan za evropsku integraciju i zajednički život u Evropi. Ukoliko se taj princip poruši, Evropa kakvu poznajemo, kakva je izgrađena Rimskim sporazumom, prestaće da postoji.”

Izvesno je da u Briselu planiraju konkretnije odgovore protiv centralnoevropskog tandema s kojim se spore oko niza ključnih pitanja: nezavisnosti sudstva, migracije, medijskih sloboda, prava LGBT zajednica...

Potvrđuje se i da birači u centralnoj Evropi, koji su zdušno izglasavali nacionaliste dok su uživali u briselskom novcu, počinju da menjaju mišljenje suočeni s mogućnošću da evropski fondovi presuše – kao kazna autokratama. Populistički talas prošao je svoj zenit. Evropa se vraća sebi.