Dotakô sam Tomin link

Nije vreme za umiranje. Proklet bio, Džejmse, ti i cinični naslov tvog novog filma, u ovo smutno doba, kada slutim da će sledeća vest biti ko je ostao živ. Novi film o agentu njenog veličanstva s ukletim naslovom već se prodaje u Beogradu kod poverljivih ljudi ili deli na internetu u piratskoj verziji. Kopija je bioskopska, dakle, toliko je loša da se čoveku učini da je Danijela Krejga već zamenio otpisani, tamnoputi Idris Elba. Kako to znam? Priča se po gradu.

Priznajem, „Kazino rojal” gledao sam u takvoj, nepodnošljivoj verziji, nadajući se da ću uloviti Lazara Ristovskog u dugo reklamiranoj spektakularnoj epizodi, ali je Laza samo promakao kroz mutan kadar nekoliko sekundi, te sam jednog od najvećih srpskih glumaca pomešao s čivilukom. Od tada sam zamrzeo Krejga i odustao od piratskih verzija. Šta se dogodilo? Setio sam se da postoje bioskopi.

Danijel Krejg više nije 007, njegova špijunska era je okončana, američki i britanski kritičari su ga ispratili ovacijama koje prelaze u patetiku, gotovo da nariču za njim, kao da sutra ne umire nikad. Ali, srpski pirati su se dali u akciju, baš im se fućka na autorska prava Bondovih producenata.

Ko će da ih hapsi. Verovatno niko. Sve snage bezbednosnih službi zauzete su oko tri stvari: krize na Kosovu, hapšenja Dijane Hrkalović i jurnjave za tipovima, ili je to bio samo jedan, koji su pokrali, a potom postavili link za gledanje filma „Toma” po društvenim mrežama. Ako sam dobro ukapirao, jedan je već bio u ćorki. Tako prolaze oni koji šeruju Tomin virus, mada beogradska čaršija u svojim salonskim laboratorijama mućka spletke o tome ko je nulti pirat koji je smislio zaveru i smestio Draganu Bjelogrliću.

Bjela, bioskop i šerovanje: Toma Zdravković nas je naučio da se s te nadmorske visine život najsnažnije oseća, da se samo na toj koti čovek susreće s istinom i ogleda se u njoj

Zašto sam se setio Krejga, Danijela Krejga? Poznavajući Bjelu, ako posloži sve kockice, imaće odličan scenario za novi film – lovca na filmske hakere koje bezdušno progoni kako bi publiku konačno vratio u bioskope, gde se oseća istinska čar i veličina umetnosti. Posle „Montevidea”, „Senki nad Balkanom” i, konačno, „Tomom”, Bjelogrlić je postao neprikosnoveni bos srpske kinematografije.

Ne postoji, zapravo, glumac čiji su likovi koje je igrao Bjela u tolikoj meri preslikali modernu istoriju Srbije, kao što su to junaci koje je Srbima isporučivao u srca, mozak i ostale unutrašnje organe. Kako svima nama, tako i samome sebi! Prvi put se pojavio na filmu kao Sirogojno, bombaš-asistent Bošku Buhi, koji je simbolizovao partizansku borbu, predstavljajući se i kao prvi kandidat za revolucionarnog delikventa, sklon ideološkim skretanjima, na čijem se licu već naziru obrisi cinizma. Bjela je, sa zvezdom petokrakom na čelu, znao da ga čeka – bolji život.

Kao što je „Boško Buha” sniman dve godine pre Titove smrti, „Bolji život” se najpre dugo kuvao u institutu za serije Siniše Pavića, a zatim emitovao na RTS-u od 1987. do 1991. godine. Zamišljena kao jugoslovenska verzija „Dinastije”, serija prati život beogradske porodice tokom učvršćivanja Slobe na vlasti, kada se dramatično menja čitava politička i društvena paradigma Jugoslavije koju pamtimo i Srbije koju ćemo tek zapamtiti. Bjela je glasnik tih promena. On je Sirogojno koji je tek izašao iz puberteta! Ali, za razliku od senzacionalnog Borisa Komnenića (neka ti je laka zemlja, Borise) u liku dezorijentisanog Saše, kako na ljubavnom, tako i na društveno-političkom planu, njegov mlađi brat Slobodan Boba Popadić simbol je samouverenog momka koji će preuzeti sve konce, kako u seriji, tako i, simbolično, u čitavoj zemlji. Nije zato Pavić onomad rekao da bi, ukoliko bi došlo do nastavka serije, Boba Popadić postao lider neke od stranaka. Razume se, doživotni.

Boba je postao pragmatični momak koji zna da će osvojiti sve – od pevaljke do velike kinte – ali s dovoljnom dozom šarma i ljudskosti, tek da ostavi nadu da je bolji život tu. Evo ga, samo što nije! U „Zaboravljenima” i „Crnom bombarderu” Darka Bajića on je buntovnik protiv sistema, a zatim nastavlja dalje, kao Milan, Srbin iz Bosne, u filmu Srđana Dragojevića „Lepa sela lepo gore”, gde savršeno emituje mladalački entuzijazam Bobe i svih Boba sličnih njemu, ali se miri sa sudbinom, u svedenoj ulozi mladića koji ulazi u besmislen dvoboj s najboljim prijateljem iz detinjstva druge vere. Milan zna da je odlazak na taj dvoboj neumitan kao izlazak sunca, kao što to savršeno dobro znaju svi zatočenici tunela: i onu unutra, i oni napolju!

Ali tragika naših sudbina jeste ta što se ispostavlja da je taj rat nemoguće izbeći, kao što će biti oduvek i zauvek, zato što se sunce ponovo rađa. Kao što ono izlazi na horizontu, tako i junaci „Lepih sela”, kao hipnotisani, marširaju ka svom usudu, ka jutru boje krvave narandže.

Međutim, dešifrovanje Bjelinih likova i naših sudbina nije otkrilo samu suštinu. Nedostajao je uzrok prokletstva, definicija nesreće, jednačina za srpsku verziju teorije relativiteta: da je bolji život Bobe Popadića, koji je počeo da zida Sirogojno, udaljen svetlosnu godinu, i dan duže! Jer, rekoh već, sutra ne umire nikad.

Tako je Bjela postao Čika Kure, našmrkani vozač vasionskog broda marke „be-em-ve” koji luta među dečacima iz udaljene novobeogradske galaksije planetarnih sivih blokova, u katarzičnoj epopeji „Rane”. Bjela postaje burleskni baja iz kraja koji ima brdo love, dobru ribu i dobra kola. Verovatno je uloga Čika Kureta jedna od najsloženijih muških uloga srpske kinematografije. On je istovremeno euforičan i depresivan, manijakalan i očinski nastrojen, brutalan i nežan, kao osuđenik sistema u kom se, kao dnevna doza, Srbima ubrizgavala smrt i ludilo, umesto radosti i razuma. Tako i završava. Njegov mozak je uništen od narkotika, dok mu pioniri gase cigarete po koži, čineći ritualni čin oceubistva, tako omiljenu zabavu međ Srbima!

Zato je Bjelina uloga tako upečatljiva, iako on tvrdi, kao svaki sujetni glumac, da bi je sada odigrao drugačije. Ma nije nego!

Shvativši da Srbi više ne mogu da plaćaju bioskopske karte kako bi gledali sami sebe, zar ne rođaci, rešio je da lično režira i producira. Režirajući „Montevideo”, učinio je isto što je nekada radio državni reditelj Titove postrevolucije, Veljko Bulajić. Bjela se, doduše, ne bavi ofanzivama, komada sedam, ali je u biti, stvar slična: jugoslovenska fudbalska reprezentacija ispraćena je u Urugvaj kao radnički bataljon na Kadinjaču. Totalni autsajderi, bez šansi da prežive, vraćaju se kao heroji.

Bjeli je jasno da je Srbima potrebna istorijska, istinita bajka. I, dobili su je. Želeli su mistični istorijski triler u kojoj je šifrovana zagonetka naše propasti. I dobili su „Senke nad Balkanom”.

Želeli su da se u ovo vreme smrti prisete onoga koji je stvarao nezaboravne pesme i pobegnu nazad, u prošlost, da dotaknu dno života, to čarobno i istovremeno ukleto mesto, gde se otkucaji srca najjasnije čuju. Toma Zdravković nas je naučio da se sa te nadmorske visine život najsnažnije oseća, da se samo na toj koti čovek susreće sa istinom i ogleda se u njoj. Dotakli su Tomin link! I oni u bioskopu, i oni na onlajnu, i Bjela lično!